И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 29. септембар 2015.

"Стани, стани Ибар водо" - Саша Матић

Himzo Polovina - U lijepom starom gradu Visegradu

U LIJEPOM STAROM GRADU VISEGRADU SA PETOM STROFOM

У ЛИЈЕПОМ СТАРОМ ГРАДУ ВИШЕГРАДУ

Шумадинац са Бикавца

Драгиша Недовић, аутор евергрин нумере "У лијепом старом граду Вишеграду", песму написао далеке1936. године, пошто је упознао девојку Кику
Поред Иве Андрића, сада и Емира Кустурице, Вишеграђани су без сумње сагласни да је њихов град прославио Драгиша Недовић, Шумадинац, аутор познате песме "У лијепом старом граду Вишеграду", коју многи називају и химном овог града.
На просторима бивше Југославије и данас ретко које славље прође, а да се не зачују емотивни стихови о љубави, Бикавцу и Дрини, иако мало ко зна ко је аутор. Многи ће рећи да је ова песма стара босанска севдалинка или изворна песма. Прави познаваоци старе народне музике веома добро знају име Драгише Недовића, рођеног у Крагујевцу 1916. године, где је живео и радио све до смрти 1966. године. Почео је да ствара и пише песме још као дете.
Са 16 година напустио је родни град и са гитаром у руци кренуо у свет да, како је тада говорио, "народ чује његову песму". Пропутовао је Србију. У то време су настале његове познате песме "То је моја Шумадија" , "Тешко ми је Шумадију оставити" и "Сиромах сам, друже", која важи за његову аутобиографску песму.
Кад је дошао у Босну, настале су његове антологијске песме "У лијепом старом граду Вишеграду" и "Прођох Босном кроз градове", а затим иде у Далмацију и пише "Маре, Маре, срићо моја", "О, липа ти незнанко", "О, бродићу бели".
Као једна од најомиљенијих, заживела је и народу остала песма посвећена Вишеграду.
Ова песма у изворној верзији носила је назив "Јутрос рано слушам" и била је посвећена девојци Кики са Бикавца, познатом узвишењу изнад Вишеграда, одакле се види чувена ћуприја на Дрини.
Драгиша Недовић је песму написао 1936. године када је боравио у Вишеграду, где је и упознао Кику. Песму је први пут, педесетих година прошлог века, снимио познати босански певач народне музике Химзо Половина и убрзо је постала апсолутни хит, не само међу Вишеграђанима и у Босни, него широм бивше Југославије и ван њених граница.
ГОДИНАМА СЕ РАДО ПЕВАЈУИза Драгише Недовића, према незваничним подацима остало је око 800 текстова песама, међу којима су "Стани, стани Ибар водо", "Текла река Лепеница", "Хармонико моја, сузом наквашена", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "Обраше се виногради" и многе друге које се и после толико година радо певају и слушају.
Песма је имала још једну строфу коју Половина тада није снимио, а која је гласила: "Устај, испрати ме морам да путујем/у Србију идем своме родном крају/за тобом ћу Кико вјечно да тугујем/ јер сам тебе драга оставио младу".
Тада је забележено да је Недовић хтео да тужи Половину јер му је присвојио песму, а посебно због избацивања последње строфе. Спор је на суду некако изглађен, па је Химзо на следећем издању плоче Драгишу Недовића навео као аутора песме, али ни у том издању није снимљена спорна строфа. Тек је пре неколико година у свој репертоар целовиту песму укључио наш певач Радиша Урошевић.
Пре три године, на заседању Скупштине општине Вишеград, предложено је да овај познати текстописац добије улицу у Вишеграду, и то у насељу Бикавац. Овај предлог тада, нажалост, није добио потребну већину, на разочарање многих који сматрају да је он то заслужио. Остаје нада да ће временом Вишеграђани увидети пропуст и на неки начин овековечити Недовића и његов боравак у Вишеграду.
Занимљиво је поменути, а то је забележено и у књизи професора Драгана Батаљевића "Драгиша Недовић - живот и дело", да је Недовић аутор песме "Плућа су ми болна", која је дуго била забрањена.
По повратку из логора у Другом светском рату, у којем је оболео од туберкулозе, написао је ову песму у коју је преточио своју животну причу.
Песму је први извео Заим Имамовић, али је она веома сугестивно деловала на слушаоце те је у то време широм Југославије забележен велики број самоубистава људи оболелих од туберкулозе.
Прича се да је тада Централни комитет одлучио да се плоча повуче из продаје и забрани њено извођење. Тек када је једном приликом Јованка Броз, за коју се неко време причало да је боловала од ове болести, наручила ову песму на једном слављу, забрана је прекинута.


Драгиша Недовић: Шумадинац са Бикавца | Регион | Novosti.rs

недеља, 13. септембар 2015.

Козаци славили усред Браничева

ПОРТА манастира Рукумија код Пожаревца била је јуче место окупљања праве "армије" козака, који су се састали да обележе славу Усековање главе Светог Јована Крститеља. Пред многобројним верницима и монасима, на челу са оцем Симеоном, старешином манастира, у центру пажње били су козаци из Србије, Републике Српске и Црне Горе, који припадају огранку Централне козачке војске Руске Федерације. Уз њих су били и њихови гости, козаци из Русије, Белорусије и Казахстана, као и домаћи и руски мотористи, припадници удружења "Ноћни вукови".
Церемонија је отпочела светом литургијом у манастирској цркви, коју је служио отац Симеон, а наставила се постројавањем козака испред манастирске капије. Након интонирања козачке химне, смотру козака и примање рапорта извршио је атаман Видаковић.
- Браћо козаци и мотористи, помоз Бог - узвикнуо је атаман, на шта су му козаци и мотористи хорски узвратили са "Бог ти помогао"!
Након постројавања и давања рапорта, уследили су пригодни говори и додела признања најзаслужнијим припадницима козачке војске. Пошто се истог дана обележава и празник Свети Александар Невски, након ове церемоније одржан је и свечани козачки молитвени ручак. Исто окупљање биће уприличено и наредне године, на исти дан, јер ће овакав скуп убудуће постати незаобилазни термин у козачком календару.
Пуковник Војислав Видаковић
- Наша козачка станица, која обухвата Србију, Републику Српску и Црну Гору, основана је на Светог Саву, па смо тај дан узели за нашу, козачку славу. Међутим, обележавамо и ову славу, јер нам је то прилика за окупљање и дружење. Славимо је баш у овом манастиру, јер га сматрамо својим духовним центром - рекао нам је Жељко Чуровић, козачки пуковник и заменик атамана Војислава Видаковића.
Козаци нису случајно за свој духовни центар изабрали баш манастир Рукумију, јер је то један од најпознатијих и најпосећенијих храмова у Бранчевској епархији. Ова православна светиња у списима се први пут помиње крајем 18. века, али се не зна када је тачно подигнута. Неки тврде у 14. веку, за време цара Лазара, а неки да се ради о времену краља Милутина или Драгутина. Манастир су Турци спалили у Првом српском устанку, а обновљен је за време династије Обреновића.

Бајкери из удружења "Ноћни вукови" и руски мотористи уочи почетка церемоније
ЛЕГЕНДА О ЈЕЛИЦИ
ЗА настанак манастира Рукумија везана је легенда о сестри Јелици, коју су браћа Павле и Радуле Радић, због лажне оптужбе снахе, растргла коњима на репове. Тамо где су пале њене очи, руке, брада и њено тело, настали су манастири Сестрољин, Рукумија, Брадача и Заова.


Козаци славили усред Браничева | Репортаже | Novosti.rs