И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 30. октобар 2012.

РАСПРАВА О ТВОРИТЕЉСКОЈ СВЕТЛОСТИ И СЕМЕНУ СМИСЛА



Одмах на почетку овог мишљења треба истаћи да средиште  књиге изабраних и нових песма ПОГЛЕД НА САТ Драгомира Шошкића треба читалачки тражити и препознати у песми Пепео прах поезије. Кроз њу је конципирана и реализована основна поставка идеје песниковог самоизбора, као промишљеног монолита: језичке, наративне, версификацијске, метричке, лирске, ироничке и поетичке заједнице. Овај комплексни њижевни пројекат, са новим и песмама одпре, умногоме је симболички сличан лику рељефа са врата цркве Свете Сабине, којим се у свом филозофском тексту под насловом Наратив бави  Волфганг Кепм (Wolfgang Kemp),а који означава мозаик серије панела појединачно релизованих у скоро индентичном визуелном формату. Волфганг Кемп је призор истог рељефа фавористички одабрао, као компаративни пример истицања у пољу своје тезе за илустровање, тумачење и самеравање лика полазишне тачке суштине и улоге феномена наратива. Из интерпретативног угла овај Кемпов пример може се користити и у контексту тумачења избора из Шошкићеве поезије, која својим песмотворним “панелима” наводи на разматрања тема о Господу и блаженом ускипу аксиома са његове трпезе мудрости наднесене над рубом невидљивог и оностраног. А, песник, који као Драгомир Шошкић, тој трпези прилази уресним корацима, да би сео за њу, морао је жељени склад тих корака да поетички подупре и оснажи приношењем поезије на њен олтар. Као жртве принете тајнама невидљивих: брава, печата, писмена и огледала из “рубрика” постања, језика и смисла из којих, као што је то, у извесном смислу, програмски назначено у песми Паклени сонет. Из чијих стихова палацају лажни језици векова” изјавама o пореклу извора и карактера смисла, кроз чије скале се легитимише генеза историје човека и његове судбине.
Ставови наведене песме наликују на метаформну парафразу говора умне светлости библијског Творитеља чудеса. На слику недодирљиве неприкосовености Демијурга, који нас, по Шошкићу, учи како се баца и чита “поглед на сат” у свепроцесу освајања и усвајања са-знања о еволуцији примера и њиховог понашања у заједником пејсажу људског света. Пад тог погледа, због једниства жељене итине, шири се у Шошкићевој поезији и на потесе мељиве труле воде Духа”, на стање распореног слуха бурне крви у распадању”.На прах трулежи расапне материје сопства”. На дијалектику и алхемију” недремног и свевидог врховног ока и на његово свеопште ухо, које све чује, чак и музику из “дистиха бола” са партитура октава из пламних хипербола метафоричких поседа поетских фигура  “станце” и “асонанце”. Тако устројено певање поступно тече кроз експресионистиче описе и наративе пробраних пантеистичких доживљаја сваколиког опазивог земаљског свта. Те наративе, који су у овој књизи тематски  окупљени у збирку разноврсних и разнотоних погледа и њихових диспаратних отисака, Шошкић, са ризиком држања Дамокловог мача у руци,  дистрибиира из песме у песму. И повезује низом “извештаја”, “пресуђења и упутставао: страсти, срећи, илузијама, призорима, хоризонту...Он те “повезе” на моменте свесно препушта ослушкивању вибрација онтолошког рада унутрашњег билстања”, како би што сугестивније ступио у дослух са речником капиталних васељенских вредности. И, на тај начин, свог читаоца увео у амфитеатар више наративне целине за расправе и дискусије о “разумевању ствари” суштинe: бистисања и есенциcija тела, страсти, љубави и гозбе у “чистом ваздуху” живота, веровања и смрти.. У његовим песмама те расправе се конкретизују кроз исходе осврта на “подношљиво раскошне” и “неподноњљиво сиромашне, па чак и скрхане” пределе бајковитих снова и “свођења рачуна” у њима. И то највише и најсугестивније кроз континуално понављање гестова бацања рационалог погледа на фамозни ирационални сат.А, при чему тај поглед мора бити искрен и скрушен.Ситуиран, чак и, у форми селетковане неверице  у постављеном питању - “Шта ће свег од тога исклобучити на површину и како ће Бог одлучити каква ће се потом врећа заметнути и дрешити”. Део те песничке неверице може се тумачити и присуством “страха” од исхода суђења “врлих критичара”, који се ”клацкањем на дичној естетској ваги задовољавају до бесвести” причама о смрти поезије, несхватајући да “поезија није (и не може никада бити) мртва” и да она, попут тајне живота, “лебди у ваздуху, мирише и воња, као антикварница, из мудрих књига”. Зато се с правом може устврдити “да не постоји мудро перо критичара”, које на тему повратка језику првобитног духа поезије. у динамичком склопу Шошкићевог филозовичног “погледа на сат” неће уочити стање духа селектиране песничке перцепције у којој дистонира енергија успостављања дијалога са: Хомером, Сервантесом, Достојевским и Е. А. Поом. А, која зацело, ни у Шошкићевом књижевном случају, није “мртва”. чак ни после двадесет прохујалих година. После његовог песничког првенца - Казимирско путовање (1993), а потом и после наредних песничких наслова: Студ и целац (1996) и Предео подношљив раскошно (2003) и придодате “кутије” са анексом нових песмама. Зато је и за веровати да ће се након овог избора из Шошкићеве поезије огласити критичари, који неће пропустити прилику да истакну енергију њене естетске аутономије и снажно модвијање моторике њене “скитије” кроз несаницу. Обузете вечном тајном јава одговора на питања о Створитељу и семену смисла, веровања и живљења. У свету никлом над завичајном шумом (чисте душе и света лица), изнад које песник лети као завичајна птица. Птица, која за градњу и сачувење његовог мирног коначиште, симболички уређује вечну лепоту нашег заједничког антрополошког врта. А, у чијем линеатурном кругу закона о чуђењу и волумену врлог пева о метрици ума коегзистирају присуства “лажних апотеоза за сувишне речи о светлости” и гласови сувишних речи о светлосном дрвету усред космичке шуме”.И управо антагоне фигуре на сцени чинова такве коегзистенције у Шошкићевој поезији надмоћно заступају њена путовања кроз “сеобе” мисија муза, опомена туга и прекора доба. И то не само словенских и донкихотовских епоха, него и оних које припадају појави књижевног Вука К, који је, итекако, допринео да се “мртва српска речца футуристички окрили сред мастила светског”. Успркос злонаравним реакцијама грешних филолога и лингвиста и њихове немудре менталне игре  са привидима из историје болести и здравља језика. И из хазардерског лицитирања  празних постоља обновитеља улаза подземних галерија”. На чијим тротоарима страха језди галванска језа материје, са демонима који желе до краја да оскрнаве кристалну ружу светлости”. И вртове откровења Светог Јована и Николе Тесле.
        Зато Шошкићеви погледи на сат муза и вибрација сваколиког смисла, упрти у трагичне социјалне, моралне и егзистенцијалне статусе неверника, упућују на позив за сарадњу са “дијалектиком муње” Господара живота, страха, крика и смрти, што се у њихова неверничка телеса зривају у облику Гордијевог чвора. И то на  Харновој равни расправе о аргументима за и противсечива језика и опасних таласа празнине. Са чијих палуба трепери доброта милозвучја полазишних тачака срицања молитви расејаним светилницима Духа вере, означеног кроз сигнале вртложења “клица мисаоног семена Прах Девице и Светог Битка Прослова”, онако како песма Светлост полијелеја укрепљује у себи идеју o слави Светројице и спасоносности са сјајем јелеја од искона, из хармоније Христосовог света. Суспрегнутост песничке нутрине, форматворног процеса и језичке чистоте кандидују овај избор за једну од најбољих рукописних песничких појава, која се подледњих деценија појавила на српском језику. И, то, најпре, језички битно другачије, легитимишући се узвишеним мисаоним гласом њеног аутора, песника модерног мишљења, сензибилитета, перцепције и евокације.
Комплексност метричке фактуре његове поезије обогаћена је низом сјајних решења у формализацији мелодијских, версификацијских, гномичних и ритмских исхода, како оних који сежу од поседа слободног стиха тако и примера из каталога у коме доминирају избори песничких фигура различитих облика, интезитeта и редоследа риме и стрoфичних структура,  Речју ради се о књизи песама озбиљне и високе поетичке, рефлексивне и композиционе вредности.

                                                        ЗОРАН М. МАНДИЋ  
        

Нема коментара:

Постави коментар