И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 30. октобар 2012.

РАСПРАВА О ТВОРИТЕЉСКОЈ СВЕТЛОСТИ И СЕМЕНУ СМИСЛА



Одмах на почетку овог мишљења треба истаћи да средиште  књиге изабраних и нових песма ПОГЛЕД НА САТ Драгомира Шошкића треба читалачки тражити и препознати у песми Пепео прах поезије. Кроз њу је конципирана и реализована основна поставка идеје песниковог самоизбора, као промишљеног монолита: језичке, наративне, версификацијске, метричке, лирске, ироничке и поетичке заједнице. Овај комплексни њижевни пројекат, са новим и песмама одпре, умногоме је симболички сличан лику рељефа са врата цркве Свете Сабине, којим се у свом филозофском тексту под насловом Наратив бави  Волфганг Кепм (Wolfgang Kemp),а који означава мозаик серије панела појединачно релизованих у скоро индентичном визуелном формату. Волфганг Кемп је призор истог рељефа фавористички одабрао, као компаративни пример истицања у пољу своје тезе за илустровање, тумачење и самеравање лика полазишне тачке суштине и улоге феномена наратива. Из интерпретативног угла овај Кемпов пример може се користити и у контексту тумачења избора из Шошкићеве поезије, која својим песмотворним “панелима” наводи на разматрања тема о Господу и блаженом ускипу аксиома са његове трпезе мудрости наднесене над рубом невидљивог и оностраног. А, песник, који као Драгомир Шошкић, тој трпези прилази уресним корацима, да би сео за њу, морао је жељени склад тих корака да поетички подупре и оснажи приношењем поезије на њен олтар. Као жртве принете тајнама невидљивих: брава, печата, писмена и огледала из “рубрика” постања, језика и смисла из којих, као што је то, у извесном смислу, програмски назначено у песми Паклени сонет. Из чијих стихова палацају лажни језици векова” изјавама o пореклу извора и карактера смисла, кроз чије скале се легитимише генеза историје човека и његове судбине.
Ставови наведене песме наликују на метаформну парафразу говора умне светлости библијског Творитеља чудеса. На слику недодирљиве неприкосовености Демијурга, који нас, по Шошкићу, учи како се баца и чита “поглед на сат” у свепроцесу освајања и усвајања са-знања о еволуцији примера и њиховог понашања у заједником пејсажу људског света. Пад тог погледа, због једниства жељене итине, шири се у Шошкићевој поезији и на потесе мељиве труле воде Духа”, на стање распореног слуха бурне крви у распадању”.На прах трулежи расапне материје сопства”. На дијалектику и алхемију” недремног и свевидог врховног ока и на његово свеопште ухо, које све чује, чак и музику из “дистиха бола” са партитура октава из пламних хипербола метафоричких поседа поетских фигура  “станце” и “асонанце”. Тако устројено певање поступно тече кроз експресионистиче описе и наративе пробраних пантеистичких доживљаја сваколиког опазивог земаљског свта. Те наративе, који су у овој књизи тематски  окупљени у збирку разноврсних и разнотоних погледа и њихових диспаратних отисака, Шошкић, са ризиком држања Дамокловог мача у руци,  дистрибиира из песме у песму. И повезује низом “извештаја”, “пресуђења и упутставао: страсти, срећи, илузијама, призорима, хоризонту...Он те “повезе” на моменте свесно препушта ослушкивању вибрација онтолошког рада унутрашњег билстања”, како би што сугестивније ступио у дослух са речником капиталних васељенских вредности. И, на тај начин, свог читаоца увео у амфитеатар више наративне целине за расправе и дискусије о “разумевању ствари” суштинe: бистисања и есенциcija тела, страсти, љубави и гозбе у “чистом ваздуху” живота, веровања и смрти.. У његовим песмама те расправе се конкретизују кроз исходе осврта на “подношљиво раскошне” и “неподноњљиво сиромашне, па чак и скрхане” пределе бајковитих снова и “свођења рачуна” у њима. И то највише и најсугестивније кроз континуално понављање гестова бацања рационалог погледа на фамозни ирационални сат.А, при чему тај поглед мора бити искрен и скрушен.Ситуиран, чак и, у форми селетковане неверице  у постављеном питању - “Шта ће свег од тога исклобучити на површину и како ће Бог одлучити каква ће се потом врећа заметнути и дрешити”. Део те песничке неверице може се тумачити и присуством “страха” од исхода суђења “врлих критичара”, који се ”клацкањем на дичној естетској ваги задовољавају до бесвести” причама о смрти поезије, несхватајући да “поезија није (и не може никада бити) мртва” и да она, попут тајне живота, “лебди у ваздуху, мирише и воња, као антикварница, из мудрих књига”. Зато се с правом може устврдити “да не постоји мудро перо критичара”, које на тему повратка језику првобитног духа поезије. у динамичком склопу Шошкићевог филозовичног “погледа на сат” неће уочити стање духа селектиране песничке перцепције у којој дистонира енергија успостављања дијалога са: Хомером, Сервантесом, Достојевским и Е. А. Поом. А, која зацело, ни у Шошкићевом књижевном случају, није “мртва”. чак ни после двадесет прохујалих година. После његовог песничког првенца - Казимирско путовање (1993), а потом и после наредних песничких наслова: Студ и целац (1996) и Предео подношљив раскошно (2003) и придодате “кутије” са анексом нових песмама. Зато је и за веровати да ће се након овог избора из Шошкићеве поезије огласити критичари, који неће пропустити прилику да истакну енергију њене естетске аутономије и снажно модвијање моторике њене “скитије” кроз несаницу. Обузете вечном тајном јава одговора на питања о Створитељу и семену смисла, веровања и живљења. У свету никлом над завичајном шумом (чисте душе и света лица), изнад које песник лети као завичајна птица. Птица, која за градњу и сачувење његовог мирног коначиште, симболички уређује вечну лепоту нашег заједничког антрополошког врта. А, у чијем линеатурном кругу закона о чуђењу и волумену врлог пева о метрици ума коегзистирају присуства “лажних апотеоза за сувишне речи о светлости” и гласови сувишних речи о светлосном дрвету усред космичке шуме”.И управо антагоне фигуре на сцени чинова такве коегзистенције у Шошкићевој поезији надмоћно заступају њена путовања кроз “сеобе” мисија муза, опомена туга и прекора доба. И то не само словенских и донкихотовских епоха, него и оних које припадају појави књижевног Вука К, који је, итекако, допринео да се “мртва српска речца футуристички окрили сред мастила светског”. Успркос злонаравним реакцијама грешних филолога и лингвиста и њихове немудре менталне игре  са привидима из историје болести и здравља језика. И из хазардерског лицитирања  празних постоља обновитеља улаза подземних галерија”. На чијим тротоарима страха језди галванска језа материје, са демонима који желе до краја да оскрнаве кристалну ружу светлости”. И вртове откровења Светог Јована и Николе Тесле.
        Зато Шошкићеви погледи на сат муза и вибрација сваколиког смисла, упрти у трагичне социјалне, моралне и егзистенцијалне статусе неверника, упућују на позив за сарадњу са “дијалектиком муње” Господара живота, страха, крика и смрти, што се у њихова неверничка телеса зривају у облику Гордијевог чвора. И то на  Харновој равни расправе о аргументима за и противсечива језика и опасних таласа празнине. Са чијих палуба трепери доброта милозвучја полазишних тачака срицања молитви расејаним светилницима Духа вере, означеног кроз сигнале вртложења “клица мисаоног семена Прах Девице и Светог Битка Прослова”, онако како песма Светлост полијелеја укрепљује у себи идеју o слави Светројице и спасоносности са сјајем јелеја од искона, из хармоније Христосовог света. Суспрегнутост песничке нутрине, форматворног процеса и језичке чистоте кандидују овај избор за једну од најбољих рукописних песничких појава, која се подледњих деценија појавила на српском језику. И, то, најпре, језички битно другачије, легитимишући се узвишеним мисаоним гласом њеног аутора, песника модерног мишљења, сензибилитета, перцепције и евокације.
Комплексност метричке фактуре његове поезије обогаћена је низом сјајних решења у формализацији мелодијских, версификацијских, гномичних и ритмских исхода, како оних који сежу од поседа слободног стиха тако и примера из каталога у коме доминирају избори песничких фигура различитих облика, интезитeта и редоследа риме и стрoфичних структура,  Речју ради се о књизи песама озбиљне и високе поетичке, рефлексивне и композиционе вредности.

                                                        ЗОРАН М. МАНДИЋ  
        

четвртак, 18. октобар 2012.

ČIJA RUKA / Eson Jaos



Mačak sa planine Radan (2012)



premestam
dogadjaje
jedan
po
jedan
natenane
u proslost
u uspomene prevodim
da ih tako sacuvam
da ih konzerviram
pa kakve ih ostavim
da ih takve nadjem
Ali avaj
cim je covek  zatvorio vrata
okrenuo ledja
neka sila mocna
neka ruka vesta
sve to ispremesta
pa se ne zna pravila ni reda
po vaznosti svojoj
ne zna im se mesta
Usetam u proslost
 s vremena na vreme
da razgledam blago
cudom nekim poslagano
pa trazeci tako nesto vazno jako
ja zadjoh u predele nedirnute odavno
i ugledah gde lezi
odbacen i sam
davnog jednog zagrljaja trag
i nesto me kosnu
da pitanje stavim
cija je to ruka sto raspored pravi
Kako nesto vazno zatureno bude
pronaci se ne moze- odnese ga vrag
a obicne stvari beznacajne male
kocoperno dizu  probudjene glave
Posle svega jasno mi je sada
da nikada
 necu
ja razloga znati
sto se nesto izbrise
a nesto upamti.

понедељак, 08. октобар 2012.

КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ „МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ”


- за најбољу необјављену кратку причу на српском језику -

Право учешћа на конкурсу имају аутори који стварају на српском језику, без обзира на држављанство и место становања. Један аутор може послати највише једну причу, дужине до 30 редова. Радови се потписују шифром, а податке о себи (краћа биографија, поштанска и електронска адреса, број телефона) аутори треба да доставе у посебном коверту, који заједно са ковертом у коме се налази прича шаљу као једну пошиљку.
Причу треба послати у четири одштампана примерка на адресу:

Szerb Országos Önkormányzat
Szerb Hetilap (за књижевни конкурс)
Falk Miksa u. 3,
1055 Budapest, Hungary
Пристигле радове оцењиваће трочлани стручни жири, а у обзир ће бити узете приче које у редакцију Српских недељних новина стигну до 10. децембра 2012. године.
Аутору најуспелије приче припашће Награда „Милован Видаковић”, која подразумева повељу са ликом овог писца и златник са ликом Светог Саве. Жири ће своју одлуку донети до 15. јануара 2013. године и објавити у медијима (Српске недељне новине, сајт РТС-а, сајт Конкурси региона и посредством Удружења књижевника Србије), а награђеном аутору признање ће бити уручено крајем јануара, на традиционалној Светосавској академији у Будимпешти.
Детаљније информације заинтересовани могу добити путем имејл адресе: nedeljnenovine@gmail.com

(Извор:УКС)

субота, 06. октобар 2012.

ДИЈАЛОГ СА СВОЈИМ ВРЕМЕНОМ / Милутин Лујо Данојлић




      
(Милисав Миленковић: „Више светлости“, Едиција Браничево, Пожаревац, 2008.)

 

Најновија поетска књига Милисава Миленковића (1939) „Више светлости“ је, без обзира, што је раздељена мотивски на шест циклуса, тематски и донекле и формално, троделно компонована. Прва четири циклуса: „Кад млидијах“, „Гоничи“, „Бојим се“ и „Сновиђења“ носе печат личне и колективне патње лирских јунака, са честим историјским, а повремено и књижевним реминисценцијама. У петом циклусу „Прекор“, песнички субјект у дијалогу са својим временом долази до сазнања да је неповратно изгубљена могућност да живот добије неки други правац и смисао. На крају шест лирских есеја осветљава и неколико појмова који откривају суштину поезије као неке вечне категорије у пролазном човековом битисању. Та троделност књиге, дакле, видљива је како у садржају, тако и у поетичком поступку.
Идеја основе збирке истакнута је у самом наслову. Гетеов самртни вапај да му се, у тренутку када му се свест мрачи, дода више светлости да би спознао куда га смрт одводи, код нашег песника добија шире значење кроз насушну потребу да се у једном смутном времену осветли неизвестан пут како појединцу, тако и целој нацији. Ту светлост аутор проналази у трезору традиције, покушавајући да нам осветли дехуманизован савремени свет како би очовечио односе међу застрашеним људима. Зато су у овом „приказу коначног у бесконачном“ (Шелинг) у Миленковићеву поезију продрла бројна морална питања нашег оскудног времена.
У збирку нас уводи програмска песма „Последње речи“ у којој лирски субјект уцртава мапу свога стваралачког пута са налогом себи „кроз ропство живота ићи ка слободи“. Крајњи циљ тог подухвата има дубљи смисао: спознати самога себе. Можда у томе и јесте прави смисао поезије, као што је од давнина циљ филозофије, само што поезија има далеко јача, продорнија помагала у интуицији и имагинацији. Истовремено ова песма је и нека врста предговора циклуса „Кад млидијах“ од једанаест сонета и једне песме у слободном стиху у којој је евоцирана Овидијева судбина, а песма је посвећена, не случајно, рано преминулом Чедомиру Мирковићу.
Лирски јунаци сонета су Пушкин, Бранко Радичевић, Марина Цветајева, Андре Жид, Андреј Бели, Гете, Шилер, Растко Петровић и Вељко Петровић, а мото свих ових песама су последње речи које су ови писци изговорили пред смрт.
Најчешћа понављана реч у сонетима је неки од облика глагола прогонити. Увек човека неко или нешто прогони: било природа, било непријатељ или несрећна судбина, а ако нас ништа од тога не дотакне, онда је ту смрт – неизбежни и неумољиви прогонитељ.
Милисав Миленковић је успео да у само четрнаест стихова оживи лик писаца – лирских јунака користећи битне особине њихових књижевних дела и неке појединости њихове животне судбине. Уосталом, из последњих речи изговорених у предсмртном часу зрачи њихов карактер и уметничка величина.
Ако је у претходном циклусу реч прогонити имала више симболично значење, у „Гоничима“, како гласи наслов другог циклуса, у песме су се уселили стварни прогонитељи, појединци који су искористили друштвени преврат да испоље мрежу и пустош своје неостварености. Лирски субјекат (овде песник) суочен је са опасношћу да цео народ буде уведен у ропско стање. Зато жури да стиховима завири у будућност, и своју и свога народа, како би вишком светлости охрабрио сужње „који су се њим умивали и клели“. Иако је угрожен и лично, песнички субјект више брине о судбини Србије и свога народа ком је рањена и душа и тело, пошто у страху, неверици и безнађу не види излаза. Ове песме су пуне једа, бола и горчине, јер изражавају осећања људи који се налазе на ивици амбиса. Неман која прети није више само могућност, већ је постала и стварност у виду физичког присуства сурових гонича, који нису дошли из туђине, већ су се изродили из крила сународника.
У најезди безумних највише страдају преосетљиви људи „болни и крхки, склонији паду“. Иначе, тако нежни и за отпор неспремни, пожеле да нестану, да усахну у себи, нашавши да је најдостојанственији излаз у узвишеној патњи. Већина песама овог циклуса има за предмет судбину других и српског народа, а у насловној песми „Гоничи“ није тешко препознати аутобиографску основу. Стога су лов на људе, претње и прогони снажно доживљени и још снажније тарнспоновани у стихове. Овде не можемо а да се не присетимо оне сцене из Гетеовог „Фауста“ када у дијалогу између Господа и Мефистофела, Мефистофел каже да је Господ погрешио када је човеку дао ум јер

„Он зове умом то, а ума сав му смер
Да буде зверскији но свака звер“

Још једна трагична видовданска ноћ с почетка овог века остаће трајно мучан и сраман датум у српској историји, као и она ноћ у Радовањском Лугу када на превару убише Карађорђа. Баш такве ноћи инспирисале су песника да напише четвороделну песму „Видовданске жртве“ у којима он сплиће „видовдански венац скупљи од злата / у њему главе кнезова вожда свих српских јунака“. У тој родољубивој риданици се не тугује само за једним човеком који је нечасно предат у руке непријатеља, већ свест лирског субјекта евоцира сва слична страдања српских јунака у историји. И није највећа несрећа у страдању тих великих људи, већ чињеница да је тиме цео народ подвргнут тешком понижењу.
Прва и последња песма овог поетског квартета су испеване у римованим дистисима јер у тој форми се најбоље изражавају депресивна осећања, а друга и трећа песма су у облику сонета, јер само строга сонетна форма може да затвори, урами, личне и колективне особине немоћи пред злом које влада.
Велике и нагле друштвене промене, драматични прекиди тока историје, увек су у народне масе уносиле страх и стрепњу за сопствене животе и судбину целе заједнице. Посебно је то узнемиравајуће кад се у револуционарном насиљу „лове невини и грешни“ и када се у нечасној трговини продају српски јунаци. Ово стање духа нема ограничено трајање.
И у трећем циклусу „Бојим се“ испеваном у слободном стиху, наставља се исповест жртве која у кафкијанској атмосфери чека „могућег џелата“. У очекивању казне прогоњена жртва стално проверава своју срчаност, храброст, покушавајући да у свему нађе меру, а најпре да сачува достојанство, да се одупре ђаволским намерама и да нађе лек злу дошавши до спасоносног сазнања да су „Лекови само у човеку“ без обзира што се све завршава на „ђубришту века“. Смрт у овим песмама је и опомена да су човекове моћи много веће него што их појединац у току живота реализује. Када то схвати, обично је касно, јер се све бестрага удаљи, одбегне у маглу сећања и подруме заборава.
Варирањем наслова песама од „Бојим се“, преко „Не бојим се“ до „Бојим се да се не бојим“ није само игра речи слична врачању при откидању листића са биљке, већ представља праву егзистенцијалну драму у којој лирски субјект покушава да реши унутрашњу дилему свог могућег односа према злу које је на видику.
Мотив смрти, умирања, онога света, је песнику у циклусу „Сновиђења“ пружио могућност да песме прожме зрелим рефлексијама. Било да је у питању смрт конкретне блиске особе (мајке) или је реч о смрти као човековој судбини, лирски јунак је прихвата као природни крај људске илузије. Такође, следи и идеју да је свака смрт лична ствар, а да потомству треба завештати само животне светлости, јер не умире само онај ко је спреман и смрти да се супротстави, да без борбе не положи оружје.
Милисав Миленковић је више пута досад показао да суверено влада и слободним стихом и песничком нарацијом. Веристички садржај стихова из петог циклуса „Прекор“ није могао да се угради у строгу, класичну метрику. Ако су се претходне песме већином одликовале правилном ритмичком организацијом и хармоничном мелодијом, у песмама слободног стиха тежња је на песничким сликама којима се што прецизније изражавају идеје песама. Увек је у питању неки прекор, јасан или скривен у иронији или алегорији. Песме су критички ангажоване при осуди појединих појава у друштву, посебно када се доводи у питање хуманост у људским односима. Понекад песма досеже снагу горке сатире као у „Романси са Ритом на-6*“. Пошто су животне прилике разнолике, то и у овим песмама час преовлађује иронија, час меланхолија, час сета због порушених илузија.
Иако сам и раније знао да се Милисав Миленковић успешно бави и тумачењем књижевних дела, ипак је за мене било пријатно изненађење последњи део ове књиге под скромним насловом „Записи“. У ствари ради се о шест врло лепих лирских есеја, са исто толико тема значајних за нашу као и за светску књижевност. На првом месту ту је запис о гаврану као веснику зла у нашој народној књижевности, али и у светској поезији. Аутор покушава да проникне у тајну гавранове улоге, па наводи мишљење неких тумача да је гавран савезник ђавола који се радује људској несрећи. Звук фруле писац доживљава као глас природе, али и израз човековог осећања када живи у дослуху са природом, да би најзад, народ у сетним тоновима које ствара фрула препознао и „сам глас српске удбине“, сазнајемо у есеју о фрули...
У есеју о Суматри, индонежанском острву, које је пре неку годину погодила природна катастрофа у библијским размерама, аутор показује снагу песничке уметности. Могло је то острво и нестати у налету стихије, али ће вечно опстати у поезији Милоша Црњанског као „бол и опомена“. На сличан закључак долазимо читајући и есеј о дивљој трешњи: лепота не мора да доноси материјалну корист, довољна је њена естетска вредност.
У запису „Трагови“, песник се враћа опсесивној теми: насиљу и страху који све деформише и у природи, и у људима јер се тако отварају врата смрти и владавини бола. И у есеју „Смрт“ Милисав Миленковић разматра однос песника и смрти и открива њихову блискост. Песници су у сталној опасности од продора с оне стране живота, јер тамо бди та Црна дама. На питање постављено на крају есеја није тешко одговорити. Сваки песник – самоубица је својом поезијом изравнао пут којим ће доћи смрт.
И да закључимо: песничка књига „Више светлости“ Милисава Миленковића је успела збирка песама и есејистичких записа која нас емоционално и мисаоно ангажује јер нам осветљава наше време и поставља бројна морална и егзистенцијална питања. Иако, превасходно говори о злу и патњи, она узноси и дух слободе и позива на немирење са личним и народним несрећама. Њене поруке су ангажоване на најбољи уметнички начин.

18. новембар 2008.                                                        

среда, 03. октобар 2012.

AKTIVNOSTI UDRUŽENJA PISACA SEDMICA ZA VREME SAJMA KNJIGA U FRANKFURTU

POSLEDNJA OAZA - Leva obala Dunava, Jasmina Sikic,6 (preporučena slika)


AKT

05.oktobar 19h  Promocija romana „Zakon srca“ Slavice Mastikose, književnice iz Beograda
                            Adresa: Biblioteka KUD-a  „ORO“  Heddernheimer Landstr. 151, Frankfurt/M

06. oktobar 19h  Promocija knjige pesama „Na nebu trag“ Ljubiše Stankovića-Tiše, pesnika i muzičara  iz Kronberga. U nastavku programa sledi izložba slika i bogat muzički program sa
                             domaćim specijalitetima. Ulaznica 5€
                             Adresa: Bürgerhaus Gutleut Rottweiler Str. 32, 60327 Frankfurt am Main

10. oktobar 16h  Svečano otvaranje štanda UP „Sedmica“ na Frankfurtskom sajmu knjiga

11. oktobar 19h  Autorsko-književno veče Milice Jeftimijević-Lilić, književnice iz Beograda
                             Adresa: Cafe Liebfrauenberg, Liebfrauenberg 24, 60313 Frankfurt/M

12. oktobar 19h  Promocija romana „Dragi moj Aleksa“ Nikole Šuice, proznog pisca i pesnika iz Pariza
                    20h   T`ga za jug“ – poetsko veče u čast poetese Kostadinke  - Koce Đorđevske iz
                             Mönchengladbach-a. Specijalni gosti: Nada Cirkoska, koordinator Makedonske
                             Matice iseljenika iz Struge, Aleksandar Samardžiev, direktor RTV Kiss – Tetovo, 
                             Jovan Bulevski, novinar i Željko Ilijevski, kamerman
                             Adresa: TS Gaststätte Novica Mitrović, Eichenstr. 9, 65933 Frankfurt – Griesheim

13. oktobar 19h  TRADICIONALNI OKTOBARSKI SUSRETI PISACA DIJASPORE
                             Gosti iz domovine: Milice Jeftimijević-Lilić, književnice iz Beograda,
                              potpredsednik Udruženja književnika Srbije, Olivera – Olja Budimir, književnica
                              iz Prištine, Slavica Mastikosa, književnica iz Beograda
                              Gosti iz Makedonije: Nada Cirkoska, koordinator Makedonske matice iseljenika iz
                              Struge, Aleksandar Samardžiev, direktor RTV Kiss – Tetovo, Jovan Bulevski,
                              novinar i Željko Ilijevski, kamerman     
                              Pesnici i pisci iz evropske dijaspore
                              Ulaznica sa večerom 8€
                               Adresa: Dvorana KUD-a „ORO“ Heddernheimer Landstraße 151
                               60489 Frankfurt am Main

14. oktobar 10h   Literarni doručak
                              Adresa: TS Gaststätte Novica Mitrović, Eichenstr. 9, 65933 Frankfurt – Griesheim
(Izvor: Za UP "Sedmica"
Ljubiša Simić, predsednik,

ljubisa.simic@gmx.de )
*Iyvor