Politika je postala samo grana psihijatrije / Milan - Lane Gutović

Milan - Lane Gutović sa distance nekog ko je glumački ulazio u ulogu balkanskog političara sada kao „nezavisni posmatrač“ tumači našu političku i kulturnu scenu.

 Kuda plovi srpska „bela lađa“, ako još uopšte plovi?
- Vaša metafora je neobično tačna. Činjenice govore da smo još plovni objekat i da zbilja podsećamo na neku humorističku TV seriju. To jeste tačno, a kuda plovimo, znaju samo oni sa „vizijama“ i vidoviti.

Kao glumac igrali ste srpskog političara, amoralnog, pritvornog, gramzivog...
- Lik koji sam igrao je na samom početku bio samo amoralni, pritvorni i gramzivi direktorčić. Samim položajem na kome je bio, štete koje je mogao da nanese su bile lokalnog karaktera, a ne opasnost po državu. Tek je „razvojem“ naše zemlje taj direktorčić postao značajan političar. Njegovim usponom težina amoralnosti, gramzivosti i pritvornosti koju ima postaje tragedija za celu državu. Važno je da se razume: nije Šojić porastao kao nitkov! On je to bio i ostao. Naša država je izgubila mehanizme odbrane i postala žrtva i njega i njemu sličnih.

Koliko u tim našim realnim političarima ima vašeg Šojića, ko je kome tu inspirativan: on njima ili oni njemu?
- Kod nas su bitange tako jasno vidljive i tako dugo prisutne da su verovatno stekle i neki genetski kod. Zbog toga nije potrebno tražiti neku sličnost i podudarnost realnih političara i Šojića u postupcima. Ta sličnost Šojića i naših političara je instinktivna, jer je genetskog karaktera.

Bez politike se ne može, ali čini se da nam politika jede živote. Kakav je vaš odnos prema toj invaziji, jednom ste rekli da je to nesrećno odabrano zanimanje?
- Politika je najstarije zanimanje na svetu posle prostitucije. Zbog te blizine politika je primila elemente prostitucije. Osveta kupljenih diploma i doktorata je što politiku smatramo kurvanjem, a kooperativnost ispunjavanjem tuđih želja. Politika je postala samo grana psihijatrije.

Imate li ijednog favorita među političarima ili ih rangirate po tome ko vas više nervira?
- Nemam izabranika. Otkad je „demokratije“, vladajuća stranka pljucka prethodnu vladajuću garnituru i okrivljuje je za nedaće koje su nasledili. Novina je napredak u izražavanju gađenja. Nekada su to radili seoski đilkoši psovkama čije značenje za nas nije bilo maglovito. Sada se doktori nauka više muče da sastave rečenicu, nego što su se mučili da dobiju doktorat.

Kako razumete ono što radi i kako radi aktuelni srpski premijer?
- To čitam kao akciju zabrinutog optimiste, ili optimiste sa gorkim iskustvom. On radi ono što radi sirotan kada je pljusak. Pošto nema kišobran, bar stavi naočari da mu ovi sa kišobranima ne izbiju oči.

A predsednik?
- Svaka garnitura koja je dolazila na vlast imala je karakter vašarskog nakupca. Nakupac se dokopa ovce ili svinje i preprodaje je odmah tu na istom vašaru. Na pamet mu ne pada da je neguje i hrani. U tom vašarskom miljeu, naš predsednik sedi pod šatorom uz mlako pivo i nemoćno gleda kako se ovi naši brinu da li prodati državu sada, ili za sat, i šta prodati prvo. Da li to prodati ispanglovano ili je bolje prodati sa vunom… možda bez vune, sa glavom i džigericom ili bez toga...

Političari su vam, na neki način, kolege - i oni često glume. Kako biste ih, kao čovek od zanata, ocenili u toj disciplini?
- Mi glumci kada glumimo ne samo da znamo tekst nego često i znamo šta govorimo. Kada u tekstu treba da kažemo tekst koji ima poremećenu logiku, mi taj tekst izbrišemo. Političarima to ne smeta. Zbog toga nam vođe imaju napade neutemeljenog optimizma karakterističnog za neizlečive bolesnike.

Svet se uzburkao, imigranti, ukrajinska i grčka kriza, teroristički napadi po plažama... Plašite li se da ne dođe do opšteg rata?
- Ispostavlja se da je nama rat brat. Zamislite, da nije bilo prethodnog rata i razaranja fabrika, koliko bi više bilo nekorektnih privatizacija i koliko bismo sada imali više problema sa firmama koje ne vrede ništa. Da nije ovolikog pada nataliteta, zamislite koliko bi bilo više nezaposlenosti. Mogle bi da se nabrajaju prednosti da je to nekome potrebno. Nije me strah od onoga što dolazi. Više se uplašim kada se prisećam šta smo sve prošli bez rata.

Mladi i obrazovani ljudi napuštaju našu zemlju, to planira i jedan vaš kolega, ovde kao da niko ne vidi perspektivu. Kako na to gledate i imate li neku poruku?
- Naši fakulteti su koncipirani za broj studenata koji je odgovarao broju stanovnika Jugoslavije. Jugoslavije više nema, a broj fakulteta se još i povećao.

Preduzeća koja su zaposlenje davala raznim strukturama ne rade godinama, a mi i dalje školujemo kadrove za firme koje ne postoje. Pa kome mi školujemo tu decu ako ne za odlazak iz zemlje?

Između ostalog, vi ste i lice televizije, kako vam izgledaju današnji televizijski programi? Nekad su ljude za ekrane prikivale dobre i kvalitetne domaće serije, danas priprosti rijaliti programi - u čemu je magija tih, najčešće opskurnih TV formata?
- Kada se pojavio turbo-folk, izjava da je to jedino novo što se dešava na muzičkoj sceni Jugoslavije bila je za zgražavanje. Kasnije se ispostavilo da je to tačno, jer je taj tip muzike odgovarao našim neobrazovanim ljudima, a protiv te neobrazovanosti borila se zemlja emisijama koje su imale obrazovni karakter i nije uspela. Ostali smo neobrazovani. Naše TV kuće sada se takmiče u kopiranju inostranih programa koji su tamo imali najbolju gledanost. Najbolje prekopirano kod nas su „Parovi“. Zašto? Zato što su naši ljudi ostali nepismeni i neobrazovani… ostalo su akademici i doktori nauka. Televizija im je ponudila da se poistovete sa likovima iz tih emisija i oni to rade. Zato su naši televizijski programi primereni… Primereno jadni.

Volimo da ističemo kako smo kulturan narod, a u kulturu se ulaže mizerni deo budžeta. Kad ćemo shvatiti da kultura nije trošak?
- Shvatićemo onda kada kultura ne bude trošak. Od mesta rođenja Šekspira napravljen je turistički centar. Ima mnogo takvih primera. Ne ulazim u podatak da ogroman broj posetilaca te kuće nije pročitao nijedno delo Šekspira. Pa ako na neobrazovanju i gluposti mogu da opstaju „Parovi“, zašto ne opstaje i kultura?

Dvojica vaših kolega (Branislav Lečić, Voja Brajović) okušala su se kao ministri kulture, hoćemo li imati više sreće sa muzičarom, gospodinom Tasovcem?
- Iz vašeg pitanja se zaključuje da su glumci gospodin Lečić i gospodin Brajović bili nesrećan izbor, a da nas sa muzičarom gospodinom Tasovcem možda očekuje srećnije izvlačenje. Uz taj zaključak ispadne da je u našoj nesreći presudnu ulogu igralo zanimanje ministara, jer sa glumcima nismo imali sreće pa sada probamo sa muzičarima. A gde su slikari, vajari… Ima tu i nepravde. Toliko nesposobnih u drugim zanimanjima, a samo jedan ministar…

U vremenu kad niko više ništa i ne čita ili samo prevlače prstima po ekranima telefona vi čitate enciklopedije. Koju vrstu inspiracije tamo tražite?
- Enciklopedije lako uhvatiš u lažima i utajama. Dovoljno je da znaš kada je štampana i ko je tada bio na vlasti pa ono što je prećutala ima smisao i opravdanje. Inspiracija bi mogla da bude traženje onoga što se zaista desilo. 

Slugeranjstvo je uvek u modi Vi ste se ostvarili u vremenu kad se od glume moglo pristojno živeti, a glumci su bili poštovani. Kakva je perspektiva vaših mlađih kolega? - Nije se moglo pristojno živeti. Nas su spasavale tezge i ono što sam ja uradio. Počeo sam da se bavim privatnim poslovima. Okušali ste se i u privatnom biznisu. Sa ove distance, kakvo je to bilo iskustvo? - Veoma rizično i naporno. I tada je varijanta preživljavanja bila u ulagivanju vlastima. Slugeranjstvo je i tada, kao i danas, bilo u modi, ali sam bar sačuvao delove dostojanstva koje mi omogućava da danas bez stida govorim ovo.                    = izvor: BLIC online