И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 03. јул 2015.

Орден за Рустема Сејдића


Рустем Сејдић
За чувени Гвоздени пук везују се многа јуначка дела, а једно од њих односи се на трубача Рустема Сејдића, који је мимо команде одсвирао позив на јуриш српској војци. Не само што није кажњен по строгим војним правилима већ је за тај прекршај одликован орденом. Рустем је деда чувеног трубача Фејата Сејдића из Бојника, рођен 3. јануара 1892.
Историчар Добросав Туровић је у књизи „Јунаци гвозденог пука” забележио казивање јунака Властимира Илића, који је потанко испричао како се то догодило.
„Гвоздени пук је представљао једну од гвоздених песница наше старе српске војске. Где се појави, ту непријатељ по правилу није могао, чак и ако добро искрвари, да продре. У ноћи између 29. и 30. октобра 1916. пук је био одређен да заустави непријатеља који је надирао са Кајмакчалана са циљем да нас потисне. Противници су нам били бугарски војници из такође познате Рилске дивизије, сви одабрани, крупни људи који су добро баратали бомбама и камама. Три пута су противници те ноћи јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова. Трећи пут је ситуација била сасвим озбиљна – замало да наше отерају у Црну реку. У одлучном моменту, одједном, полетно и громогласно зачу се звук трубе који је позивао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех.
Када је свануло, постаде нам јасно због чега је то непријатељ онако бесно јуришао, као ретко кад раније: ту на попришту битке, међу лешевима непријатељским, наиђосмо на буре препуно рума. Остаде то, међутим, загонетка за многе, а понајпре за команданта пука Димитрија Милића, по чијем је наређењу оглашен онај јуриш. Растрчаше се официри и ствар се заврши на Рустему, Циганину родом из Јабланице. Њега доведоше право пред пуковника Милића.
– Ко је тебе овластио – пита строго командант Гвозденог пука – да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?
Рустем затрепта очима, али онда рече отресито: – Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.
Командант шмркну и нареди да се из штаба одмах донесе орден за Рустема.”    
Милан Момчиловић  објављено: у Политици, 04.07.2015.

Нема коментара:

Постави коментар