СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОСЛЕ великог успеха филмова "Исцељење" и "Завештање", Иван и Моња Јовић упустили су се у сасвим несвакидашњи подухват: овај редитељско-сценаристички двојац покреће Бергманов театар, у ком ће на сцени оживети безвремена дела великог шведског уметника. - За многе од нас Бергман је, због величине и разноврсности дела, нешто попут модерног Шекспира. С пријатељима и сарадницима смо маштали о томе како би било сјајно да он заживи и на нашим сценама - почињу причу Јовићи. - То можда звучи претенциозно, али срећна је околност то што је Бергман свој дуг живот проживео у земљи која води рачуна о култури, те је имао много стваралачки плодних година, што му је омогућило да постане један од најзначајнијих филмских, али и драмских стваралаца 20. века.
          Бергманово позоришно искуство је пребогато, а будући да је и у својим филмовима он пре свега драматичар, Јовићи верују да постоји велики потенцијал за постављање његових дела на сцену.
          Као први пројекат театра у настајању наметнула се драматизација Бергманове аутобиографске фикције, откривају Моња и Иван, јер његови аутобиографски записи садрже нуклеусе свих тема и мотива којима се он у свом укупном делу бавио.
          - Ова драматизација заправо представља логичан почетак бављења Бергманом на сцени: кроз њу публика може упознати многе његове доминантне преокупације - открива овај уметнички пар. - Верујемо да је искусни драматург Владимир Коларић пронашао одлична решења при драматизацији "Најбољих намера", у чијем је фокусу драма породичних односа, те изговорених и, чешће - неизговорених фрустрација. Бергман је у једноме сличан Чехову: и код њега се често ништа не догађа, а заправо се све догађа, јер испод видљиве драмске радње протиче понорница неизговорених и прећутаних осећања која раздиру његове ликове.
          ОТВОРЕНА ПОЗОРИШНА ТРУПА

          БЕРГМАНОВ театар, Јовићи ће конципирати као отворену позоришну компанију, која не подразумева сталну трупу. Глумце ће окупљати према потребама пројеката и продукцијским околностима.

          - Такође, као људи који долазе из филмског миљеа и имају велики број сарадника из тог света, почели смо да разматрамо квалитетније видео-бележење оваквих позоришних пројеката, који онда и у том формату бивају гледљиви. Проблем са видео-бележењем наших позоришних представа је тврд архивски приступ који у потпуности уништи магију живог извођења. Ми бисмо радили нешто другачије, више филмски, како би тај завршни продукт био, на пример, погодан за телевизију. Али о том потом. Сада преговарамо с неколико позоришних сцена и циљ нам је да што пре затворимо продукцијску конструкцију.
          Због тога су, веле Јовићи, Бергманове теме безвремене и добро примљене у најразличитијим културним контекстима. Доказ за то је да се данас, више него икад, игра на позорницима од његове родне Шведске до Кине. Драма односа између деце и родитеља, браће и сестара, партнера - прелази границе култура, нарочито кад је дата са Бергмановом луцидном суптилношћу, уверена је Моња Јовић.
          - У време у ком политички ангажовано позориште у неку руку доживљава свој процват, у Бергмановој неангажованости ипак има нечег дубоко субверзивног: он не позива на промену, већ даје слику ствари која нас оставља немоћним и запитаним - објашњава ова сценаристкиња. - У његовим често мирним дијалозима има нечег дубоко узнемирујућег, а то је једна од сврха позоришта, у које не одлазимо само да бисмо се забавили и били виђени, већ да би нас оно што гледамо егзистенцијално уздрмало и оставило запитанима над самима собом. Бергман поседује управо тај квалитет, и верујемо да ће то препознати наша позоришна публика.