И управо земља Србија лежи на тим белим дијамантима. На чак 250 локација у Србији пронађено је неколико врста тартуфа. Тачније, пронађено је 13 врста тартуфа, што је скоро половина свих познатих европских врста тартуфа. Међутим, упркос огромном потенцијалу овај посао у Србији је и даље у почетној фази, а о њему готово да нико и не говори. Бели тартуф, кухињски дијамант, храна богова или јело аристократа, како га све називају, најцењенија је и најскупља печурка на свету из једног простог разлога- не може се вештачки узгајати, а једино његово станиште је дивљина. Поред специфичних услова за узгој, тартуфи имају у јединствену арому, која се добија мешавином кише и нетакнуте земље, што даје посебну драж сваком јелу. А сем гастрономске вредности, тартуфи су изузетно здрави јер обнављају сиве мождане ћелије и јачају организам. Најређи од свих тартуфа је бели тартуф, којег Србија има у изобиљу. Најчешће расте у равничарским пределима испод бора и тополе. У Србији ова скупоцена посластица може се наћи у западном Срему, јужном Банату, околини Панчева, Ваљева, Бора…

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 31. мај 2016.

Буџет за помоћ превођењу, према Константиновићевим речима, смањен је са 20 на 13 милиона динара....

        Преводи за комшилук / Б. ЂОРЂЕВИЋ | 31. мај 2016. 14:21 | Домаћа књижевност тешко се пробија на тржишта великих светских језика. Расте интересовање Италијана, који ће објавити девет наслова

ЗА српску савремену прозу и поезију највеће интересовање тренутно влада у Македонији, а најмање у земљама енглеског говорног подручја, судећи по резултатима недавно завршеног конкурса Министарства културе за суфинансирање превођења наше репрезентативне књижевности у иностранству. На македонском језику требало би да осване чак 14 наслова код значајних издавача. Међу њима су "Иследник" Драгана Великића, "Таи" Горана Гоцића, "Стаклени зид" Владимира Тасића, "Венеција" Владимира Пиштала, "Писац издалека" Владана Матијевића, изабране песме Ане Ристовић, а за сваку књигу намењено је по 1.000 евра, за посао преводилаца.
Не заостаје потражња ни из Словеније, где ће се појавити шест дела. Истовремено, само један амерички издавач из Тексаса, "Далки архив прес", заинтересован је за роман Јованке Живановић "Путници од стакла", за шта је, такође, издвојено 1.000 евра.
Затворена врата пред читаоцима у Енглеској или Америци, за наше писце није нова вест. Од 100 књига које се објаве на најзаступљенијем светском језику, према речима Милоша Константиновића, председника комисије, само пет наслова припада преводима, и тај проценат укључује француску, јапанску, кинеску и све остале књижевности широм планете:
- Тешко је пробити се, а занимљиво је да пут до енглеских превода иде преко француских, као што је било у случају Милорада Павића. Тако се и тржиште Јужне Америке осваја преко успеха у Мексику.
На енглеском језику, додуше, појавиће се и драгоцена "Српска усмена народна баштина" Вука Караџића, али у домаћем аранжману. Ово дело објавиће Вукова задужбина, а за превод је намењено 480.000 динара.
ШЕСТ РУСКИХ ПРЕВОДАНА руски језик биће преведено шест, а на кинески три наслова. Руску публику очекују, између осталих, књиге Гордане Ћирјанић "Кућа у Пуерту" , Горана Петровића "Ситничарница 'Код срећне руке'" , Кишова "Гробница за Бориса Давидовича", а Кинезе - романи Владислава Бајца "Књига о бамбусу" , Срђана Ваљаревића "Комо" и Оливере Јелкић "Гамбит". На немачком ће осванути само један наслов: роман Дане Тодоровић "Парк Логовској".
- Подржали смо овај важан национални пројекат Задужбине јер, нажалост, не постоји интерес страног издавача - каже Константиновић.
Охрабрује, ипак, да се ове године уочљиво повећао број заинтересованих издавача из Италије, која ће објавити девет књига. За италијански превод романа Филипа Давида "Кућа сећања и заборава", Угљеше Шајтинца "Сасвим скромни дарови" и Владислава Бајца "Европа на леђима бика", као и за чувено дело Растка Петровића "Људи говоре", одређено је по 1.500 евра. Италијани ће читати и приповетке Иве Андрића "Кућа на осами" (1.800 евра) и роман Владана Деснице "Пролећа Ивана Галеба" (2.000).
На конкурсу се надметало 110 наслова, а прихваћено их је 75. Буџет за помоћ превођењу, према Константиновићевим речима, смањен је са 20 на 13 милиона динара.
ПОПА НА АЛБАНСКОМ
ОВЕ године предност је дата издавачима из Бугарске и Албаније, како би се поспешиле културне везе. На албански ће бити преведена збирка песама Енеса Халиловића "Зидови", избор песама Васка Попе и роман Филипа Давида "Кућа сећања и заборава". Осим на македонском језику, Великићев "Иследник" биће објављен и на бугарском.


Преводи за комшилук

петак, 27. мај 2016.

Иван и Моња Јовић упустили су се у сасвим несвакидашњи подухват: овај редитељско-сценаристички двојац покреће Бергманов театар...

  Бергманова слика света &  М. МИРКОВИЋ | 25. мај 2016. 23:20 |Иван и Моња Јовић покрећу театар посвећен славном шведском редитељу и драматургу. Он не позива на промену, већ нас оставља немоћним и запитаним над собом и животом

ПОСЛЕ великог успеха филмова "Исцељење" и "Завештање", Иван и Моња Јовић упустили су се у сасвим несвакидашњи подухват: овај редитељско-сценаристички двојац покреће Бергманов театар, у ком ће на сцени оживети безвремена дела великог шведског уметника. - За многе од нас Бергман је, због величине и разноврсности дела, нешто попут модерног Шекспира. С пријатељима и сарадницима смо маштали о томе како би било сјајно да он заживи и на нашим сценама - почињу причу Јовићи. - То можда звучи претенциозно, али срећна је околност то што је Бергман свој дуг живот проживео у земљи која води рачуна о култури, те је имао много стваралачки плодних година, што му је омогућило да постане један од најзначајнијих филмских, али и драмских стваралаца 20. века.
Бергманово позоришно искуство је пребогато, а будући да је и у својим филмовима он пре свега драматичар, Јовићи верују да постоји велики потенцијал за постављање његових дела на сцену.
Као први пројекат театра у настајању наметнула се драматизација Бергманове аутобиографске фикције, откривају Моња и Иван, јер његови аутобиографски записи садрже нуклеусе свих тема и мотива којима се он у свом укупном делу бавио.
- Ова драматизација заправо представља логичан почетак бављења Бергманом на сцени: кроз њу публика може упознати многе његове доминантне преокупације - открива овај уметнички пар. - Верујемо да је искусни драматург Владимир Коларић пронашао одлична решења при драматизацији "Најбољих намера", у чијем је фокусу драма породичних односа, те изговорених и, чешће - неизговорених фрустрација. Бергман је у једноме сличан Чехову: и код њега се често ништа не догађа, а заправо се све догађа, јер испод видљиве драмске радње протиче понорница неизговорених и прећутаних осећања која раздиру његове ликове.
ОТВОРЕНА ПОЗОРИШНА ТРУПА

БЕРГМАНОВ театар, Јовићи ће конципирати као отворену позоришну компанију, која не подразумева сталну трупу. Глумце ће окупљати према потребама пројеката и продукцијским околностима.

- Такође, као људи који долазе из филмског миљеа и имају велики број сарадника из тог света, почели смо да разматрамо квалитетније видео-бележење оваквих позоришних пројеката, који онда и у том формату бивају гледљиви. Проблем са видео-бележењем наших позоришних представа је тврд архивски приступ који у потпуности уништи магију живог извођења. Ми бисмо радили нешто другачије, више филмски, како би тај завршни продукт био, на пример, погодан за телевизију. Али о том потом. Сада преговарамо с неколико позоришних сцена и циљ нам је да што пре затворимо продукцијску конструкцију.
Због тога су, веле Јовићи, Бергманове теме безвремене и добро примљене у најразличитијим културним контекстима. Доказ за то је да се данас, више него икад, игра на позорницима од његове родне Шведске до Кине. Драма односа између деце и родитеља, браће и сестара, партнера - прелази границе култура, нарочито кад је дата са Бергмановом луцидном суптилношћу, уверена је Моња Јовић.
- У време у ком политички ангажовано позориште у неку руку доживљава свој процват, у Бергмановој неангажованости ипак има нечег дубоко субверзивног: он не позива на промену, већ даје слику ствари која нас оставља немоћним и запитаним - објашњава ова сценаристкиња. - У његовим често мирним дијалозима има нечег дубоко узнемирујућег, а то је једна од сврха позоришта, у које не одлазимо само да бисмо се забавили и били виђени, већ да би нас оно што гледамо егзистенцијално уздрмало и оставило запитанима над самима собом. Бергман поседује управо тај квалитет, и верујемо да ће то препознати наша позоришна публика.
Бергманова слика света

Синоћ у "Српском културном центру" у Београду...

У четвртак, 26. маја у 19 часова у Српском културном центру (Скерлићева 12) одржана je промоција најновијег двоброја заграничног књижевног часописа „Људи гоборе“  (бр. 27-28/ 2016, Торонто) и романа Кустос Мезезија Радомира Батурана.

Нови двоброј часописа који излази  на српском и енглеском представио је - главни и одговорни уредник -  проф. др Мило Ломпар.

О новом роману   говорили су Никола Маринковић, извршни уредник ИК Catena mundi;
Мирослав Лукић, уредник и власник београдских «Заветина», професор и независни издавач, и
сам аутор, Батуран

„Кустос Мезезија“ је пекићевска сага о вековима српског трајања на овим просторима, испричана из пера неколико припведача, који су своју страшну и болну истину годинама скривали и дописивали, предано је чувајући за тренутак када може бити објављена. / Како је јерменски узурпатор византијског трона побегао у Босну? Шта је истина о трговини српским робљем у средњем веку? Ко је хтео да уништи српске и јерменске заједнице на Балкану? Како је рукопис Антонија Мезезије преживао пакао грађанског рата у Сарајеву?У структуру свог романа Батуран је инкорпорирао документа из историје о Србима и Јерменима од Битке на Сиракузи 663. до бомбардовања Србије 1999. oд стране 19 европских и америчких држава. У њему је обухватио све геноциде који су извршени над Србима и Јерменима од римске до америчке империје. Иако у овом роману има и историје и политике, он није ни историјски ни политички, него надисторијски и надполитички, са иронијским отклоном и према историји и према пoлитици. Аутор их у роману назива фамозним.
Према речима Мирослава Лукића,   Батуранова «књига је више од Кронике о српско јерменској трагедији ! То је књижевна полифонија, што је некако било и за очекивати од писца, који је на последипломским студијама успешно магистрирао на опусу једног Пекића, и докторирао на целокупном делу једног од најзначајнијих српских песника – Растка Петровића“.  Лукић је, на крају излагања,  изнеоп суд да је реч о „књизи бездане књижевности...И на крају, поводом ове монументалне Кронике...., могао бих да наведем и речи песника Момчила Настасијевића који пориче да је његова „Хроника моје вароши“- хроника: „Не, није ово хроника. / Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, туђег било: самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори чвор везао. ..“
У књизи „Кустос Мезезија“ многа су се „чуда отворила“, где год је Батуран завирио; и запахнуле су га ствари, поготову из српске епике (делови о Бају Николићу Пивљанину, и друго), где се наши писци ретко усуђиваху да приђу... Упркос великим изазовима, мита и историје. Али то је зато што су се многи српски писци мимоилазили са Богом и литургијом, и фатаморганама немогућих књига! Што су избегли духовност...
Одломке из романа читали су драмски уметници Лепомир Ивковић, Бошко Пулетић и пуковник Мића Живојиновић.
Књижевно вече је било добро посећено, а међу присутнима била су  господа Светозар Влајковић,  Божидар Митровић, власница сајта «Ризница Српска» г-ђа Ангелина и др.
 
Великамагаза, детаљ. Не може се преузимати без дозволе "Заветина"!
Па ипак. ипак, када се упореде књижевне промоције у туђини, тј. тамо у Канади, са промоцијама у Београду, изгледа да је општа апатија овде  фактор који подвлачи упадљиву разлику*, између света и Београда.

*  ПРОМОЦИЈА РОМАНА "КУСТОС МЕЗЕЗИЈА" РАДОМИРА БАТУРАНА у Канади
У најстаријем српском православном храму у Торонту цркви Св. Саве на Риверу, овог викенда, окупили су се пријатељи и поштоваоци оснивача овдашњег угледног књижевног часописа "Људи говоре" ― овога пута да присуствују промоцији његовог романа. Др Радомир Батуран је готово три деценије писао сагу о тринаест векова историје јерменско ― српске породице Мезезија.Кустос Мезезија, како се овај роман зове, кроз историјске записе дијалоге и приче слика трагичну судбину ове породице, али и судбину јерменског и српског народа, јавља наша дописница из Канаде Бранка Дикановић Трбојевић.У свим битним историјским тренутцима Византије, Балкана, Турске или Русије неки од чланова ове, некада царске породице, појављује се, било као учесник догађаја, било као сведок.Батуран је записао и две љубавне приче, али цео роман је пре свега сага о смрти и свим нашим несрећама. Овај роман промовисан је и на Сајму књига у Београду а потом и у Суботици, Краљеву и Крушевцу.Издаваштву готово нигде па ни у Канади не цветају руже па је и овај роман угледао светло дана захваљујући Жарку Брестовцу, великом хуманитарцу, који је прошле године платио и обнову и галерију Српске националне академије у Торонту.Др Батуран је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске а сав приход од продаје Кустоса Мезезије определио је као помоћ књижевном часопису Људи говоре чији је оснивач и иоко кога се већ годинама окупљају, не само писци већ и млади слависти у Торонту.Овај часопис није само канадски јер објављује приче и критике из свих делова света а настоји да у сваком броју публици представи мало познату књижевност...         = Преузето  ( Српска ризница:Ангелина)   

недеља, 08. мај 2016.

Погрешна одлука?

НЕДАВНО, тачније 26. априла, навршила се 101 година од једног догађаја који ће код нас, у зависности од политичких и идеолошких околности, бити разнолико тумачен и објашњаван. Наиме, тог дана далеке 1915. године, представници три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале су се у Лондону да са Италијом договоре услове за њено ступање у рат на страни савезника.
Почетком Првог светског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не и све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за - Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска и изузетан стратешки значај. Она страна која би је придобила директно је угрожавала епицентар противника. Зато Британија, Француска и Русија средоземну краљевину уводе у "прву поставу" Антанте. Свесна своје важности, Италија је тражила много, и то је и добила. Много више него од Аустроугарске и Немачке.
За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Трентино и јужни Тирол до Бренера, затим Трст, Горицу и Градишку, део Јулијских Алпа, читаву Истру до Кварнера, укључујући Волоско, Матуље и Кастав, Црес и Лошињ с низом мањих околних острва, део северне и средње Далмације, од Лисарице и Трибња на северу до рта Плоче на југу, укључујући Задар и Шибеник, па острва у северној и средњој Далмацији, од Пага до Мљета... Обећани су још албанска обала око Валоне са острвом Сасено, Андалија и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.
Овај договор, који ће остати забележен у историји као Лондонски уговор, потписали су маркиз Марчезе Империјали, амбасадор Његовог величанства краља Италије, сер Едвард Греј, главни државни секретар Његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони, амбасадор Француске републике и гроф Де Бенцкендорф, амасадор Његовог величанства цара свих Руса.
ЗНАЛИ СВЕ О ЛОНДОНСКОМ УГОВОРУПРВО обавештење о преговорима Пашићу је послао Франо Супило, један од првака Југословенског одбора, који је био у Петрограду и добио информације од Сергеја Сазонова, руског министра спољних послова. Посланици Србије у Паризу и Риму, Миленко Веснић и Михаило Ристић, такође, нису седели скрштених руку. Председника Владе Николу Пашића обавештавају о детаљима договора са Италијом. Ристић чак шаље и специјалну карту Балкана, на којој су биле уцртане границе "новог политичког размештаја народности Аустроугарске и других земаља".
ЛОНДОНСКИ уговор поред територијалних интереса Италије дефинише и територије које је требло да припадну Србији и Црној Гори. Заједно са делом обале који је већ припадао Црној Гори, овим земљама је била намењена обала од реке Крке до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Јакљан и Колочеп.
Осим тога, предвиђено је било да Србија добије Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Славонију. Начелно је одлучено, али не и прецизно дефинисано, да делове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.
Италија је била против тога да се Србија информише о донетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе. Међутим, српска страна је још у марту 1915. сазнала за детаље договора који ће бити потписан у Лондону.
НИКОЛА Пашић је био упознат и о датуму потписивања тајног Лондонског уговора и приближно тачним територијалним концесијама које су биле обећане Италији. На његову реакцију није требало дуго да се чека. Само дан после потписивања Лондонског уговора, 27. априла 1915. Пашић је на седници Народне скупштине поновио намере Србије садржане у Нишкој декларацији у којој је југословенско уједињење био приоритетан циљ државне политике. Његово обраћање није било намењено само посланицима већ и моћним савезницима:
- Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца - рекао је тада Пашић.
Девет дана касније, 5. маја, шаље протесну ноту у Лондон, Париз и Москву и тражи гаранције за стварање једне југословенске државе. Овај потез челног човека српске владе није био случајан. Пашић је сазнао да су Руси предлагали да се створе две југословенске државе: једна католичка од хрватских и словеначких земаља, и друга православна, од проширене Србије и Црне Горе. Али велике силе, савезнице Србије, нису обраћале пажњу на његов вапај и југословенски ратни циљ.
Енглеска, Француска и Русија у лето 1915. тражили су од Србије да Бугарској уступи делове Македоније, јужно од линије Крива Паланка - Велес - Охрид, нудећи јој Босну и Херцеговину, шири излаз на Јадранско море, делове Баната и Срема, слободни пролаз до Солуна и "територије које осигуравају додир Србије и Грчке". Понуда, која је у суштини решавала и српско национално питање и испуњавала велики сан Србије за излазак на море, није задовољила ни престолонаследника Александра ни Николу Пашића.
Никола Пашић и престолонаследник Александар
НА УПОРНО инсистирање из Ниша, у коме је боравила српска влада, о доследности у стварању јединствене државе "троименог народа" први су реаговали Руси. Изненађен српским одбијањем, Сазонов је посланику Краљевине Србије у Петрограду Мирославу Спалајковићу рекао:
- Па зашто не тражите и Рим и Москву!
Он је упорно понављао виђенијим Србима са којима је тих месеци био у сталном контакту: "Зар је икад ико посумњао да је Босна и Херцеговина српска земља? Зато се рат не може свршити, а да не образује целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом; зато ће се и она, када се сврши рат са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору и Далмацијом са старим Сплитом! Србија ће се тако моћи срећна и задовољна развијати... О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас..."
Најконкретнији и најиздашнији у понудама били су Британци. Шеф њихове дипломатије лорд Едвард Греј је предлагао да се Србији, уколико уступи тражени део Македоније, гарантује подела територије јужно од Драве и Дунава, а на Западу до Загреба, затим, јадранска обала изузев делова који су већ били обећани Италији. По Грејовом предлогу, савезници би тако помогли "уједињење Србије с Јужним Словенима Аустроугарске" ако то хрватски народ буде изричито желео.
Тај предлог подржала је и француска дипломатија. У Риму су, наравно, били против. Италија је користила сваку могућност да се ови предлози остваре.
Незадовољан је био и Пашић, који изјавио да је за Србију "боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија, под притиском савезника, стварно учини самоубиство".
Уследио је нови предлог, који је Србији упућен у форми званичног меморандума, 16. августа 1915. године. Њиме су за Србију биле предвиђене следеће компензације: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, део јадранске обале од Плоча до 10 километара јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија.
Мирослав Спалајковић је био веза са Русијом

ПАШИЋ и престолонаследник Александар Карђорђевић су и то одбили, правдајући се да би то одударало од Нишке декларације и прокламованих ратних циљева Србије о стварању Југославије. И Народна скупштина Србије 23. августа 1915. године ће тај њихов став озваничити и још једном потврдити своје раније одлуке око ратних циљева и решеност "да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје савезнике по цену жртава неопходних за ослобођење животних интереса нашег народа".
Последице ће ускоро уследити. Бугарска ће прећи на аустријску страну, и поред Немачке, у најделикатнијем делу рата, удариће на Србију. Сву трагику непоправљивих превида и мегаломанију челних људи доживеће српска војска и хиљаде и хиљаде цивила у Албанској голготи.

Понор у пикселима

Југославија у пикселима /     М. А. К. | 06. мај 2016. 23:20 | Коментара: 1. Дводневна
конференција о дигитализацији фототеке у Музеју историје Југославије. Током две
године, у партнерству са Универзитетом из Базела, планирано је да се дигитализује више од 50.000 негатива


ОКО 132.000 фотографија Јосипа Броза Тита, снимљених од 1947. до 1980, представљено је на порталу Фототека Музеја историје Југославије, а дигитализацију своје богате фото-грађе ова институција наставља пројектом "Визуелни архив Југославије". Током две године, у партнерству са Универзитетом из Базела, планирано је да се дигитализује више од 50.000 негатива, израде базе и веб-портали фото-материјала из музејских колекција (у сарадњи са Математичким институтом САНУ), организују студентске праксе, радионице, изложбе, успостави размена података са порталом Visual Archive Southeastern Europe (VASE) и објављи приручник за дигитализацију.
Дигитализација фототеке МИЈ пружa свим посетиоцима, како оним који обилазе зграду у београдском Хајд парку, и тако и посетиоцима виртуелних тура МИЈ, могућност да боље разумеју однос колективног сећања и онога што фотографије документују.
Поред унапређивања доступности музејског материјала и начина његове експлоатације, пројекти дигитализације МИЈ доприносе повећању садржаја на српском језику на интернету, у научним пројектима, односно подизању нивоа развијености информационог друштва у Србији, сматрају у овој институцији.
У оквиру пројекта чији је циљ очувањe и промовисањe наслеђа Југославије кроз дигитализацију фотографске грађе, у МИЈ је јуче започела дводневна конференција о праксама и стратегијама дигитализације фото-грађе у институцијама културе у Србији, као и о проблемима које прате овај процес. Координаторка пројекта са стране Универзитета у Базелу је професор Наташа Мишковић, са Института за блискоисточне студије, а са стране МИЈ Радован Цукић, начелник одељења за истраживање и заштиту музејског фонда, Марија Васиљевић и Катарина Живановић.

ТИТОВА ПОЛИТИЧКА АКТИВНОСТ
Музеј историје Југославије, један од најпосећенијих у Србији, баштини фото-грађу која документује друштвено-политичку активност Јосипа Броза. Чини је 150.000 црно-белих фотографија (формата 18x24 цм) и 800.000 негатива, на којима су забележени сви значајни послератни догађаји у којима је учествовао Тито. Слике су дело фотографа који су били запослени у кабинету председника - Драгутина Грбића, Александра Стојановића, Милоша Рашете и Мирка Ловрића.
Југославија у пикселима



    коментар:  Novica 08. мај 2016. 00:03  Ovo je jedan od nacina kako je pravljen i jos uvijek odrziv kult licnosti najveceg zlocinca nad Srbima u istoriji.

Лексикон Срба у Хрватској

Спремају Лексикон Срба у Хрватској / Ј. КЕРБЛЕР | 08. мај 2016. 09:00 | Из Српског културног друштва "Просвјета" у Загребу најављују реализацију амбициозног пројекта. Чедомир Вишњић: На једном месту - преглед деловања најзначајнијих Срба који су радили на овим просторима

Од сталног дописника: Загреб

СРПСКО културно друштво “Просвјета” у најскорије време започеће са реализацијом крајње амбициозног пројекта, Лексикона Срба у Хрватској. У тешким временима за све издаваче у Хрватској, а када је реч о “Просвјети” и у додатним околностима које јој не иду наруку, уложиће се сав напор стручњака са свих поља да се добије целовит преглед рада најзначајнијих Срба који су деловали кроз историју на овим просторима.
Председник СКД “Просвјета” Чедомир Вишњић за “Новости” каже да политика, посебно оно што се у последње време догађа у Хрватској, није мимоишла ни “Просвјету”. А тако и недостатак новца, јер је кровна културна институција Срба у Хрватској добила последњих година између 30 и 40 одсто средстава мање.
- Од свега што се на плану политике догађа у Хрватској ми смо успели да се очувамо, али се све то ипак одражава. Срби у Хрватској увек су били, а данас су посебно, економски слабији од просека и стање на терену је веома лоше. Оно нешто образованих људи се прикрива, пошто се људи национално не изражавају јер чувају своја радна места - објашњава нам Вишњић.
Према речима нашег саговорника, “Просвјета” већину купаца књига које издаје има у Загребу и Београду, а мало у Војнићу и Кореници.
- Ми младим људима поклонимо доста књига, али у малим местима дистрибуције готово да и нема. А нама је озбиљан и психолошки проблем, јер двадесетак година водимо борбу против страха. Да људе ослободимо и да се разиграју и стваралачки, и када је изгледало да је тај посао обављен наишао је овај политички мраз који је људе уназадио и преплашио - каже Вишњић.
Када се узме у обзир да нема ни пара, онда “Просвјета” уместо развоја има и назадовање. Али, наставља Вишњић, људи воле да се ради, “и када се све узме у обзир ипак смо успешни”. Вишњић објашњава да неправде код смањивања средстава у односу на друге издаваче није било, јер су сви добили мање. Али, неке мањинске заједнице, чијих је припадника знатно мање него Срба у Хрватској, ипак су пропорционално имале мања смањивања дотација.
ШТА ЈЕ У ПЛАНУПРИОРИТЕТ “Просвјете” је да наставимо са капиталним издањима, као што је издавање капиталних дела Мите Костића. Ускоро треба да изађу и изабрана дела Радослава Грујића, угледног српског историчара. Иза њега је остало неколико припремљених рукописа који су се бавили историјом Срба у Хрватској. План је и објавити попис и детаљни опис свих сакралних објеката Православне цркве у Хрватској, а њих је око 500, истиче Чедомир Вишњић.
- Нешто су повећана средства која добијамо из Србије, а мислимо да би и она могла бити већа и озбиљнија. Резултати конкурса и одлуке нове владе и новог састава Министарства културе тек се очекују, а Вишњић каже да је позитивно то што је донесена одлука да се финансијски помогне библиотеци у центру Загреба - каже Вишњић.
Председник “Просвјете” указује да су познати и случајеви незгодних искустава и разних притисака на њихове истакнуте чланове, а да у Осијеку стално разбијају таблу на згради.
- Овде у Загребу и Вуковару, бар што се тиче “Просвјете”, није тако. Могу рећи да када је реч о угрожавању физичке безбедности, тих проблема у Загребу нема - наглашава Вишњић, указујући да је много већи проблем изражени страх и несигурност Срба у Хрватској.
Просвјета” од 1993. године, откако у “новом” издању делује у Хрватској, имала је тешке периоде, поготово 1995.
- Знао сам да морамо нешто да радимо и таман да смо сви отишли, неко би морао да се врати - каже наш саговорник. - Баштина је била огромна, треба о томе бринути. Желели смо да спасемо што се спасти да, а друго је питање да ли се ова земља пробила до нормалног живота, нормалне, опуштене демократије, одговор не могу дати.
До сада је објављено око 200 наслова књига, у припреми су многи пројекти и Вишњић каже да слика када се изложи деловање на сајму у Београду изгледа веома добра. Стварност је међутим мало другачија, а за живот народа “Просвјета” и даље није одлучујућа снага, па Срби у Хрватској своје нагомилане проблеме морају да решавају на другим адресама. 
Спремају Лексикон Срба у Хрватској