СРОДНЕ ВЕСТИ

          МИЛИМЕТРИ су одлучивали о животу. Корак лево или десно, имао је судбоносну улогу. У експлозији самоубице испред “Стадиона Француска” у Сен Денију наша Снежана Митровић тешко је повређена. Да је закорачила тамо или овамо, ко зна шта би било. Око ње мртви, рањени, шокирани...
          - Иде некако. Полако се опорављам - каже тихим гласом, за “Новости”, Снежана која се налази на одељењу интензивне неге париске болнице “Питије Салпетријер”.
          Шрафови које је убица ставио у експлозив везан око појаса, да би нанео што теже повреде онима које је намеравао да са собом поведе у смрт, на неколико места зарили су се и у Снежанино тело. Срећом, повреде су такве да се не налази у животној опасности.
          - Имам болове у руци и ногама. Ране су ми биле отворене. Извадили су ми клинове и сад је мало боље - преноси нам како се осећа.
          Снежани су повређени лева рука и обе ноге. Оперисана је, а ових дана треба да уследи још једна хируршка интервенција. Један од шрафова остао је дубоко у нози, зарио се у кост и лекари морају да га изваде.
          Наша сународница се свега сећа.
          - Излазили смо из “Мекдоналдса” и одједном се чуло једно велико “бум”. Сви су почели да вриште. Утонули смо у бели дим. Осећала сам мирис барута -
          прича у једном даху.
          Иако тешко повређена, све време је била свесна.
          ГДЕ ЈЕ МАМА?Мали Дилан се стално распитује за маму. До сада се још нису раздвајали.
          - Кажемо му да ће брзо да дође - прича Владимир, који се сада брине о сину док мама Снежана не изађе из болнице. После експлозије, вијци се на неколико места зарили у женино тело.
          - Бежала сам колико ме ноге носе. Трчала сам, с повредама. Крви је било посвуда по мојим фармеркама. Ништа нисам осећала, све док нисам пала. После више нисам могла да устанем - присећа се Снежана.
          Сад, у болничкој соби, покушава да сазна шта се све дешавало те ноћи у Паризу.
          - Немам телевизор, али ми родбина и пријатељи који ме стално обилазе помало причају шта се заиста догодило - каже наша саговорница.
          Снежана Митровић је уз физичке повреде доживела и велики шок. У страху је, увек је неко са њом у соби.
          - Надам се да нас добро чувају - шаље упитни поглед.
          Испред “Стадиона Француска” је била да би радила свој посао, као продавац спортских реквизита. Не пада јој, каже, на памет да с тим даље настави.
          - То питање се више не поставља! Не могу чак да помислим ни на стадион. Одмах ми кроз главу прође шта се десило - поручује рањена Српкиња.
          Уз све своје бриге, Снежана, која је рођена у Француској, ипак мисли и на родбину у крагујевачкој Улици 22. децембар.
          - Поручите им да сам добро, нека се не брину - скупила је снагу и да се благо осмехне.
          Све време, уз Снежану су њена мајка Светлана и невенчани муж Владимир Бурић.
          - Боље је него што је била ових дана, али, проћи ће још времена док ране не зацеле - каже Владимир, који је кобне вечери био са својом супругом.
          Потанко прича како је све изгледало.
          - Вечерали смо, када смо, између 21.20 и 21.30, чули детонацију. Пронео се глас да је експлодирао гас у неком од оближњих кафеа. То је, у ствари, била прва бомба. Стигла је полиција с аутоматима. Избацили су нас напоље, и убрзано смо кренули прекопута улице. Били смо ту сви наши, око тридесетак, али и остали клијенти из ресторана. Камиказа се, очигледно, увукао међу нас и вребао прилику да нас што више побије - истиче Владимир, који се у тренутку несреће налазио на неколико метара од своје супруге.
          Мајка Светлана још не може да дође себи.
          - Била сам код куће и чувала унука, Снежаниног и Владимировог сина Дилана (3). Разговарала сам с кћерком телефоном. Питала је за сина. Кажем јој да је лепо вечерао и да је све у реду. Онда ми она поручује да мора да прекине везу јер се прича да се у близни налази бомба. Рачунам, пошли су кући. Није прошло ни десетак минута, јавља ми се зет. Каже шта се десило. Шокирала сам се. Вриштим по кући, не знам у којој болници да је тражим. Било је страшно. Мислим, сигурно нешто крију од мене. Хвала Богу да је остала жива!