СРОДНЕ ВЕСТИ

          БЕЗ иједног кабла, "стара ко Библија", а непрекидно "шије"! "Сингерица" постављена испред једне радње на београдском Булевару краља Александра годинама привлачи пажњу пролазника. Нема ко је не примети. Постала је мета престоничких туриста и место обавезног фотографисања.
          Механичку, осамдесетпетогодишњу "сингерицу", у својеврстан перпетуум мобиле претворио је Милан Лацмановић (64) из Београда. У стару машину уградио је мотор који јој покреће механички погон и папучицу, потом продубио канал за други ремен, уравнотежио механички и електрични погон, мало је украсио и ставио на улицу, испред пролаза за радњу.
          - Нисмо очекивали да ће "сингерица" одмах постати општа атракција - открива Лацмановић. - Пролазници застајкују, загледају је, "траже" кабл, а потом питају за дозволу да је фотографишу. Највећа гужва за фотографисање је када престоницу походе екскурзије. Тада се, без претеривања, за сликање испред машине чека у реду.
          Ова "сингерица", међутим, није једино "чудо" у радњи нашег саговорника који је, заправо, пасионирани колекционар старих шиваћих машина.
          - Најстарија је "преживела" више од два и по века. Произведена је 1756. године у Немачкој и сврстава се међу такозване хармонике, јер јој доњи део изгледа као овај инструмент. Имам и десетак мало млађих, такозваних чункара, произведених од 1802. до 1824. године. Једна од њих припадала је мојој баки. Зато ми је и најдража - открива Лацмановић и наглашава да ништа мање занимљив део колекције нису ни две "мини сингерице" спаковане у коферчић, произведене 1926. и 1940. године за југословенске дипломате који су радили у САД.
          Већину машина је, каже, куповао током последње четири деценије, а неке је донео из родног Бенковца. Данас, тврди, ниједну не би продао "ни за какве паре".
          - Нико у породици није био мајстор за поправку шиваћих машина, али је мој деда био трговачки путник, заступник "Сингера" за Далмацију. То је било довољно да се побуди дечачка радозналост према овим машинама. У 15. години уписао сам "Багатову" школу у Задру, запослио се потом у њиховој фабрици и две и по године на траци монтирао машине. Као најбољег мајстора, 1975. послали су ме да радим у београдском сервису. Радио сам до 1991, а онда сам са колегама основао ову радњу - каже Лацмановић, не кријући задовољство што су машине заволели и синови Александар и Никица.
          ТАЈНА ЈЕ У НАПОНУ
          - ПРЕ него што смо решили равнотежу механичког и електричног погона, машина је, непрекидно, могла да ради највише два-три сата - открива Лацмановић тајну. - Како да буде перпетуум мобиле одгонетнуо ми је мој бивши шеф, Властимир Ђорђевић, електроинжењер. Једноставно је омогућио да мотор ради са напоном од 110 уместо 220 волти. Ми смо потом, уградили потенциометар да подешавамо брзину шивења, и ето атракције.