ЗАВЕТИНЕ Друга(чија?) Србија

 

 

 ..

Бог говори: Помози се сам помоћ'чу ти и ја.

бог затвори једна врата, а отвори стотину...

       Вук Стеф. Караџић, Српске народне пословице, ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋА, - Просвета, Београд, 1969, стр.  55.

..

ПИСАЦ - ИЗДАВАЧ, јуче и данас. Овде. О томе се стидљиво и кроз зубе проговара понегде јавно, понегде у четири ока скоро са кукањем. Шта се дешава? Није ли тај положај и однос неравноправан, феудални, кметовски, робовски? Сви имају користи од књиге, псим оног који ју је саставио, написао. Какви су уговори које склапамо и потписујемо? Да ли смо ми, живи и савремени писци, нормални? Боље је умрети од глади него се упустити у тај такав којекакв однос  издавач-шисац. Последњих година су ми издавачи, уместо хонорара, слали по 20, 40, 80 примерака одштамапне књиге, неки су обећавали и 20 примерака, али су их после продали и слагали. Какве користи од тога писац има? Зашто не почнемо да објављујемо те уговоре које потписујемо, да се види на шта пристајемо и докле смо доведени!
  Ево. Ја ћу факсимил једног од тих уговора објавити... а потражићу у документацији и остале...

     У суштини и у данашњој ситуацији, многи издавачи се понашају  тако као да ми писци треба да им будемо захвални што су штампали наш рукопис, као књигу. Према неким писцима можда и могу да се понашају - тако, али према ауторима који нису пуки стихотворци или преамбициозни скрибомани, такво је понашање бедно, јадно, срамотно, у сваком случају - нема везе ни са правим издаваштвом, ни са правом културом... то је нека врста затвореног круга, горег од гулага, културног логора, логора уопште... Боље нека рукописи остану НЕОБЈАВЉЕНИ. то ће једнога дана, и кад нас не буде више овде, ако обезбедимо те рукописе на неки начин, бити оно што ће садржати у себи драгоцена сведочанства и зрнца истине, и о овом времену, и о издавачима, и о том робовском односу издавач-писац

ЛеЗ 0008040 

..

Желео сам да пишем о тој другачијој (можда је боље и тачније речи : обичној и необичној) Србији, али све вуче на неку другу страну. Зашто је то тако?
Зашто се живот срозао и срозава?

Обилазећи пешке Србијуи са мојим синовима...летос...

СРПСКИ ПИСАЦ. - Даш му прст, он хоће шаку. Даш му шаку, он хоће и руку. И тако све дотле, док вам, не узме и душу! Као и непоменик.

Српски писац  је – опседнут каријером, успехом, кроз читав минули век, и у том смислу, многи српски писци личе једни на друге, као јаје на јаје.

Ни мањег народа, ни већег броја писаца!

Управничка, и уреднича пракса, - и у „Заветинама“, и у „Сазвежђу Заветина“ -   показала ми је сасвим једно друго и непознато лице -  српског писца. Оно се много разликује од тзв. умивене, и лепо дизајниране корице  најновије књиге једног српског писца, јер је сушто наличје. Нема потребе да било кога  овде поименце апострофирам, само бих учинио услугу  ма ком од многих гребатора. Нушић је, у пожаревачком затвору, у претпрошлом веку, написао  један врстан текст, који сам често спомињао и цитирао раније...Тај текст је антиципаторски.

...Волујска књижевна критика, дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике, специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а њ е бирократске књижевности и величина исте.Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …Што је још жалосније: унапред се зна, овде, ко је и на какве све награде претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том смислу четврто издање антологије српске поезије 20. века НМ, није само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они?Јавиће се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазатионај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.Праоца и Претечу им је описао Нушић....  (видети више:  Људи говоре) 

   Лутам Србијом уздуж и попреко, али чим се одмакнем од Београда -  30, или 50 км, па и 100 км, одмах видим разлику - у дућанима, апотекама. Све је скупље, него у Београду, и што је место даље, а мања конкуренција, то је одвратнији и очигледнији монопол. Скупљи су лекови, скупље је млеко, скупљи је хлеб... и то тамо углавном где је сиротиња очигледнија и где би требало да буде јефтиније, али ... Само је људски рад јефтин. Багателан. Јефтин је рад мајстора, што је право чудо, јер је мајстора сеоских све мање. Све је омаловажено... Па и рад писаца. Тај рад је доведен до апсурда. Када је Црњански говорио пред крај живота да га издавачи у ондашњој СФРЈ игноришу, и да чекају да умре, па да га тек онда штампају и зараде, чинило се да то из славног и старог писца проговара нека горчина, цинизам, мука... Апсурд. Ако је  тако било са Црњанским, у ондашњој држави, много уређенијој од провизоријума у неколико верзија насталих после њеног исценираног распада, како ли је тек данас неким писцима српским, без сталног запослења а у високим годинама, и у земљи Србији, и у иностранству? Има писаца који су на ивици глади и близу просјачког штапа, а многи су талентовани у транзиционим турбуленцијама нестали, помрли...Какви су и колики хонорари? Ко их више исплаћује? Ко су срећници којима ипак исплате некакву цркавицу, и колико и  таква цркавица "кошта"?   Што се тиче  односа  писаца са издавачима - како ми написа један колега, ја не видим да ми имамо иједну шансу осим да будемо губитници. Тражио сам издавача за нову књигу скоро десет година (од када сам на њој почео да радим). Нико није СМЕО да то објави, а посебно су ме просветлили такозвани национално оријентисани издавачи. И стиже понуда: можемо да објавимо, али не можемо да платимо ни динара. Шта сам ја ту могао? Да их одбијем, па да наставим још десет или двадесет година да тражим издавача? Имам ли ја толико времена, инспирације за тако нешто? 

На жалост, ми се бавимо оним што готово нико не цени.

       Дубок је расцеп и у српском друштву, култури,па и писцима. Лутајући Србијом виђао сам толика напуштена богата изворишта, сеоска имања, забране, салаше, и помишљао сам да коначно постанем чобанин, салашар; али ни то није лако, ако вам баба или деда и по оцу и по мајци нису били сељаци и оставили нешто погодног земљишта. Велики је део Србије парлог, али ако бисте ви кренули да гајите козе и да крчите и смањујете тај огромни и неописиви парлог, да видите како би се они којима сте  случајно пустили стоку у напуштено имање пре неколико деценија понели - дочекали би вас са пушком, или коцем, или тужбом и шумаром. Боље нека пропада, дакле, него да неко гаји и напаса козе! Не у једном селу, у многима сам видео - напуштене ливаде, воћњаке, забране, почев од села у којем сам рођен, до села на југу и југоистоку Србије. Власници живе или гладују по градовима, деценијама се не појављују, они нису сасвим прекинули везе са својом имовином и завичајем, и та имовина је углавном пропала. Али ако бисте покушали да купите нешто од тога, тек онда бисте видели на шта личи тај покушај куповине, јер би се продавци погубили и покушали да вам продају рог за свећу. У суштини, више би коштало довођење у ред и крчење тих парлога и мрчава од саме  вредности земље и онога што је израсло на њој. Па и да се бавите козама, или чувањем оваца - зар само зато да би сте се прехранили? И били сигурни да нећете бити гладни и да знате шта једете? коме бисте продали то што гајите и по коју цену? Погледајте вашаре по Србији и на шта личе - докле се све извргло? 

     Не, прејак би био израз шизофренија! Нисам на ту црсту расцепа мислио. знам да има много несрећних људи у Србији, не кажем да несрећних није било и раније; али некако последњих година, баш је све очигледније да су изневерана многа очекивања и да се ништа није догодило од онога што је требало. Где је конкуренција, где је бољи живот? Где су најпаметнији и најобразованији људи данас? Где су и они људи који нису добили ни средње образовање? Заиста је много шта постало тужно, као немање, као болесно дете, као падавица, као железничке пруге обрасле коровом, напуштене. 

    Па ипак, има оних који се не предају, видео сам такве људе, и у мом селу, али и у другим селима. Они личе на наше прадедове, бедеме снаге и чврстине. Боре се, Имају најмаљње по 3-4 сина, неколико кћери: не бирају посао. И полако стичу и јачају, и у овим немогућим условима за већину, поготову за све оне који су изгубили посао и живе од неке социјалне милостиње... Такви су људи - другачији, део друге Србије, не оне константиновићевске, која је у суштини била једна обична магла за неупућене...

           (22.септембар 2014...)

ЛеЗ 0008031