субота, 10. децембар 2016.

Нови живот старих сингерица!

Све "сингерице" шију као нове  /  Ј. МАТИЈЕВИЋ | 07. децембар 2016. 15:05 | Београђанин Милан Лацмановић има колекцију старих машина за шивење и један перпетуум мобиле, мамац за туристе. Стара ко Библија, а непрекидно ради, у Булевару краља Александра
БЕЗ иједног кабла, "стара ко Библија", а непрекидно "шије"! "Сингерица" постављена испред једне радње на београдском Булевару краља Александра годинама привлачи пажњу пролазника. Нема ко је не примети. Постала је мета престоничких туриста и место обавезног фотографисања.
Механичку, осамдесетпетогодишњу "сингерицу", у својеврстан перпетуум мобиле претворио је Милан Лацмановић (64) из Београда. У стару машину уградио је мотор који јој покреће механички погон и папучицу, потом продубио канал за други ремен, уравнотежио механички и електрични погон, мало је украсио и ставио на улицу, испред пролаза за радњу.
- Нисмо очекивали да ће "сингерица" одмах постати општа атракција - открива Лацмановић. - Пролазници застајкују, загледају је, "траже" кабл, а потом питају за дозволу да је фотографишу. Највећа гужва за фотографисање је када престоницу походе екскурзије. Тада се, без претеривања, за сликање испред машине чека у реду.
Ова "сингерица", међутим, није једино "чудо" у радњи нашег саговорника који је, заправо, пасионирани колекционар старих шиваћих машина.
- Најстарија је "преживела" више од два и по века. Произведена је 1756. године у Немачкој и сврстава се међу такозване хармонике, јер јој доњи део изгледа као овај инструмент. Имам и десетак мало млађих, такозваних чункара, произведених од 1802. до 1824. године. Једна од њих припадала је мојој баки. Зато ми је и најдража - открива Лацмановић и наглашава да ништа мање занимљив део колекције нису ни две "мини сингерице" спаковане у коферчић, произведене 1926. и 1940. године за југословенске дипломате који су радили у САД.
Већину машина је, каже, куповао током последње четири деценије, а неке је донео из родног Бенковца. Данас, тврди, ниједну не би продао "ни за какве паре".
- Нико у породици није био мајстор за поправку шиваћих машина, али је мој деда био трговачки путник, заступник "Сингера" за Далмацију. То је било довољно да се побуди дечачка радозналост према овим машинама. У 15. години уписао сам "Багатову" школу у Задру, запослио се потом у њиховој фабрици и две и по године на траци монтирао машине. Као најбољег мајстора, 1975. послали су ме да радим у београдском сервису. Радио сам до 1991, а онда сам са колегама основао ову радњу - каже Лацмановић, не кријући задовољство што су машине заволели и синови Александар и Никица.
ТАЈНА ЈЕ У НАПОНУ
- ПРЕ него што смо решили равнотежу механичког и електричног погона, машина је, непрекидно, могла да ради највише два-три сата - открива Лацмановић тајну. - Како да буде перпетуум мобиле одгонетнуо ми је мој бивши шеф, Властимир Ђорђевић, електроинжењер. Једноставно је омогућио да мотор ради са напоном од 110 уместо 220 волти. Ми смо потом, уградили потенциометар да подешавамо брзину шивења, и ето атракције.

субота, 13. август 2016.

Tribal People Traditions and Culture [Part 4] African Tribes Rituals and...

African ethnic peoples traditions and ceremonies. Народи или племена која живе у добровољној изолацији, далеко од цивилизације...

 Објављено је 19.07.2016.
Tribal People Traditions and Culture [Part 4] African Tribes Rituals and Ceremonies 2

Tribal People Traditions and Culture [Part 4] African Tribes Rituals and Ceremonies 2

Meeting tribal peoples
tour to Africa, ethiopia
Meeting tribal women in Africa tour tribes life
Uncontacted people, also referred to as isolated people or lost tribes, are communities who live, or have lived, either by choice (peoples living in voluntary isolation) or by circumstance, without significant contact with global civilization. Few peoples have remained totally uncontacted by global civilization. Indigenous rights activists call for such groups to be left alone, stating that it will interfere with their right to self-determination.[1] Most uncontacted communities are located in densely forested areas in South America, New Guinea, India, and Central Africa. Knowledge of the existence of these groups comes mostly from infrequent and sometimes violent encounters with neighboring tribes, and from aerial footage. Isolated tribes may lack immunity to common diseases, which can kill a large percentage of their people after contact.
Uncontacted tribes are a source of fascination in "contacted" society, and the idea of tour operators offering extreme adventure tours to specifically search out uncontacted people has become controversial.
It is believed that the last group of uncontacted native peoples in North America were the Lacandón people, discovered in the early part of the 20th century. Both Ishi's Yahi family, and the Lacandón Maya, were aware of European colonization and the civilization that had developed from it, but purposefully avoided any direct contact, preferring to interact only with other native peoples.
The Uncontacted Indians of Peru
There are an estimated 15 uncontacted tribes living in the Peruvian Amazon, all face catastrophe unless their land is protected
Survival has been calling on the Peruvian government to protect land inhabited by uncontacted tribes since the 1970s.
Today, five reserves have been created for uncontacted tribes, and Peru has ratified laws that uphold the tribes’ right to be left alone.
But now the threats are greater than ever. Illegal loggers and miners are invading the forest, and oil and gas concessions cut across more than 70% of Peru’s Amazon region.
We’re campaigning to ensure the government upholds uncontacted tribes’ right to their land and prevents outsiders from invading it.

петак, 1. јул 2016.

Округло па на ћоше...


НАТО 1999. уништио тајне досијее БИА /  И. М. - В. Ц. С. | 30. јун 2016. 22:00 |Шта све занима власти у Загребу од докумената који су архивирани у Београду? Загреб није поднео никакав захтев Архиву Србије. Архив Југославије: Грађа се не сме распарчавати

НИКО у Србији не зна коју документацију власти у Загребу траже од Србије да би одблокирале отварање преговора с Европском унијом, јер никакав званичан захтев досад није стигао. Може се, међутим, претпоставити да их занимају тајни досијеи југословенских служби безбедности. Хрватска је раније тражила документацију из Архива Југославије, али у оквиру споразума о сукцесији. - Загреб до сада није поднео никакав захтев Архиву Србије за повраћај било какве архивске грађе - рекао је, за “Новости”, др Мирослав Перишић, директор Архива Србије.
С друге стране, Хрватска је једна од бивших југословенских република која годинама покушава да, на основу Анекса Д Споразума о сукцесији, дође до архивске грађе коју похрањује Архив Југославије, такође у Београду. Али у њему нису “тајне архиве”. Став Архива Југославије је да се архивска грађа не сме распарчавати.
- Хрватска има право на увид у грађу, као и на копије. Јавна је ствар шта се код нас све чува и сви подаци постоје на сајту - каже, за “Новости”, Миладин Милошевић, директор Архива Југославије. - Не знам шта би Хрватска сада могла додатно да потражује. Могу само да претпоставим да је реч о тајним досијеима Државне безбедности, али такве архивске грађе код нас нема. Ми чувамо документе некадашњих савезних институција - Владе, кабинета председника, ЦК СКЈ, министарстава, и многи од њих су имали ознаку “државна тајна” или “строго поверљиво”. Али после 30 година, та ознака се скида и све постаје доступно јавности.
ГРАЂУ МУП ДОБИЛИ ОДАВНОБивше југословенске републике, после Устава из 1974. и пребацивања дела надлежности на републички ниво, добиле су велики део тајне и јавне архивске грађе коју је прикупљала и чувала полиција.
Архив Југославије чува око 250 милиона страница докумената. Идеално би било да уједињени архиви са бившег југословенског простора конкуришу за пројекте и дођу до средстава за филмовање те грађе. Тако би све бивше републике имале грађу а оригинали докумената би били чувани у Београду.
Осим тајних досијеа, који се делом налазе у Архиву Србије а делом у БИА, и грађе из југословенског архива, Загреб би могао да тражи и тајне архиве некадашњег Савезног МУП. Мало је, међутим, оних који знају шта је тачно сачувано од те документације, јер је велики део уништен у бомбардовању 1999. Део ове грађе такође чува Архив Србије.

НАТО 1999. уништио тајне досијее БИА

уторак, 31. мај 2016.

Буџет за помоћ превођењу, према Константиновићевим речима, смањен је са 20 на 13 милиона динара....

        Преводи за комшилук / Б. ЂОРЂЕВИЋ | 31. мај 2016. 14:21 | Домаћа књижевност тешко се пробија на тржишта великих светских језика. Расте интересовање Италијана, који ће објавити девет наслова

ЗА српску савремену прозу и поезију највеће интересовање тренутно влада у Македонији, а најмање у земљама енглеског говорног подручја, судећи по резултатима недавно завршеног конкурса Министарства културе за суфинансирање превођења наше репрезентативне књижевности у иностранству. На македонском језику требало би да осване чак 14 наслова код значајних издавача. Међу њима су "Иследник" Драгана Великића, "Таи" Горана Гоцића, "Стаклени зид" Владимира Тасића, "Венеција" Владимира Пиштала, "Писац издалека" Владана Матијевића, изабране песме Ане Ристовић, а за сваку књигу намењено је по 1.000 евра, за посао преводилаца.
Не заостаје потражња ни из Словеније, где ће се појавити шест дела. Истовремено, само један амерички издавач из Тексаса, "Далки архив прес", заинтересован је за роман Јованке Живановић "Путници од стакла", за шта је, такође, издвојено 1.000 евра.
Затворена врата пред читаоцима у Енглеској или Америци, за наше писце није нова вест. Од 100 књига које се објаве на најзаступљенијем светском језику, према речима Милоша Константиновића, председника комисије, само пет наслова припада преводима, и тај проценат укључује француску, јапанску, кинеску и све остале књижевности широм планете:
- Тешко је пробити се, а занимљиво је да пут до енглеских превода иде преко француских, као што је било у случају Милорада Павића. Тако се и тржиште Јужне Америке осваја преко успеха у Мексику.
На енглеском језику, додуше, појавиће се и драгоцена "Српска усмена народна баштина" Вука Караџића, али у домаћем аранжману. Ово дело објавиће Вукова задужбина, а за превод је намењено 480.000 динара.
ШЕСТ РУСКИХ ПРЕВОДАНА руски језик биће преведено шест, а на кинески три наслова. Руску публику очекују, између осталих, књиге Гордане Ћирјанић "Кућа у Пуерту" , Горана Петровића "Ситничарница 'Код срећне руке'" , Кишова "Гробница за Бориса Давидовича", а Кинезе - романи Владислава Бајца "Књига о бамбусу" , Срђана Ваљаревића "Комо" и Оливере Јелкић "Гамбит". На немачком ће осванути само један наслов: роман Дане Тодоровић "Парк Логовској".
- Подржали смо овај важан национални пројекат Задужбине јер, нажалост, не постоји интерес страног издавача - каже Константиновић.
Охрабрује, ипак, да се ове године уочљиво повећао број заинтересованих издавача из Италије, која ће објавити девет књига. За италијански превод романа Филипа Давида "Кућа сећања и заборава", Угљеше Шајтинца "Сасвим скромни дарови" и Владислава Бајца "Европа на леђима бика", као и за чувено дело Растка Петровића "Људи говоре", одређено је по 1.500 евра. Италијани ће читати и приповетке Иве Андрића "Кућа на осами" (1.800 евра) и роман Владана Деснице "Пролећа Ивана Галеба" (2.000).
На конкурсу се надметало 110 наслова, а прихваћено их је 75. Буџет за помоћ превођењу, према Константиновићевим речима, смањен је са 20 на 13 милиона динара.
ПОПА НА АЛБАНСКОМ
ОВЕ године предност је дата издавачима из Бугарске и Албаније, како би се поспешиле културне везе. На албански ће бити преведена збирка песама Енеса Халиловића "Зидови", избор песама Васка Попе и роман Филипа Давида "Кућа сећања и заборава". Осим на македонском језику, Великићев "Иследник" биће објављен и на бугарском.


Преводи за комшилук

субота, 28. мај 2016.

Иван и Моња Јовић упустили су се у сасвим несвакидашњи подухват: овај редитељско-сценаристички двојац покреће Бергманов театар...

  Бергманова слика света &  М. МИРКОВИЋ | 25. мај 2016. 23:20 |Иван и Моња Јовић покрећу театар посвећен славном шведском редитељу и драматургу. Он не позива на промену, већ нас оставља немоћним и запитаним над собом и животом

ПОСЛЕ великог успеха филмова "Исцељење" и "Завештање", Иван и Моња Јовић упустили су се у сасвим несвакидашњи подухват: овај редитељско-сценаристички двојац покреће Бергманов театар, у ком ће на сцени оживети безвремена дела великог шведског уметника. - За многе од нас Бергман је, због величине и разноврсности дела, нешто попут модерног Шекспира. С пријатељима и сарадницима смо маштали о томе како би било сјајно да он заживи и на нашим сценама - почињу причу Јовићи. - То можда звучи претенциозно, али срећна је околност то што је Бергман свој дуг живот проживео у земљи која води рачуна о култури, те је имао много стваралачки плодних година, што му је омогућило да постане један од најзначајнијих филмских, али и драмских стваралаца 20. века.
Бергманово позоришно искуство је пребогато, а будући да је и у својим филмовима он пре свега драматичар, Јовићи верују да постоји велики потенцијал за постављање његових дела на сцену.
Као први пројекат театра у настајању наметнула се драматизација Бергманове аутобиографске фикције, откривају Моња и Иван, јер његови аутобиографски записи садрже нуклеусе свих тема и мотива којима се он у свом укупном делу бавио.
- Ова драматизација заправо представља логичан почетак бављења Бергманом на сцени: кроз њу публика може упознати многе његове доминантне преокупације - открива овај уметнички пар. - Верујемо да је искусни драматург Владимир Коларић пронашао одлична решења при драматизацији "Најбољих намера", у чијем је фокусу драма породичних односа, те изговорених и, чешће - неизговорених фрустрација. Бергман је у једноме сличан Чехову: и код њега се често ништа не догађа, а заправо се све догађа, јер испод видљиве драмске радње протиче понорница неизговорених и прећутаних осећања која раздиру његове ликове.
ОТВОРЕНА ПОЗОРИШНА ТРУПА

БЕРГМАНОВ театар, Јовићи ће конципирати као отворену позоришну компанију, која не подразумева сталну трупу. Глумце ће окупљати према потребама пројеката и продукцијским околностима.

- Такође, као људи који долазе из филмског миљеа и имају велики број сарадника из тог света, почели смо да разматрамо квалитетније видео-бележење оваквих позоришних пројеката, који онда и у том формату бивају гледљиви. Проблем са видео-бележењем наших позоришних представа је тврд архивски приступ који у потпуности уништи магију живог извођења. Ми бисмо радили нешто другачије, више филмски, како би тај завршни продукт био, на пример, погодан за телевизију. Али о том потом. Сада преговарамо с неколико позоришних сцена и циљ нам је да што пре затворимо продукцијску конструкцију.
Због тога су, веле Јовићи, Бергманове теме безвремене и добро примљене у најразличитијим културним контекстима. Доказ за то је да се данас, више него икад, игра на позорницима од његове родне Шведске до Кине. Драма односа између деце и родитеља, браће и сестара, партнера - прелази границе култура, нарочито кад је дата са Бергмановом луцидном суптилношћу, уверена је Моња Јовић.
- У време у ком политички ангажовано позориште у неку руку доживљава свој процват, у Бергмановој неангажованости ипак има нечег дубоко субверзивног: он не позива на промену, већ даје слику ствари која нас оставља немоћним и запитаним - објашњава ова сценаристкиња. - У његовим често мирним дијалозима има нечег дубоко узнемирујућег, а то је једна од сврха позоришта, у које не одлазимо само да бисмо се забавили и били виђени, већ да би нас оно што гледамо егзистенцијално уздрмало и оставило запитанима над самима собом. Бергман поседује управо тај квалитет, и верујемо да ће то препознати наша позоришна публика.
Бергманова слика света

петак, 27. мај 2016.

Синоћ у "Српском културном центру" у Београду...

У четвртак, 26. маја у 19 часова у Српском културном центру (Скерлићева 12) одржана je промоција најновијег двоброја заграничног књижевног часописа „Људи гоборе“  (бр. 27-28/ 2016, Торонто) и романа Кустос Мезезија Радомира Батурана.

Нови двоброј часописа који излази  на српском и енглеском представио је - главни и одговорни уредник -  проф. др Мило Ломпар.

О новом роману   говорили су Никола Маринковић, извршни уредник ИК Catena mundi;
Мирослав Лукић, уредник и власник београдских «Заветина», професор и независни издавач, и
сам аутор, Батуран

„Кустос Мезезија“ је пекићевска сага о вековима српског трајања на овим просторима, испричана из пера неколико припведача, који су своју страшну и болну истину годинама скривали и дописивали, предано је чувајући за тренутак када може бити објављена. / Како је јерменски узурпатор византијског трона побегао у Босну? Шта је истина о трговини српским робљем у средњем веку? Ко је хтео да уништи српске и јерменске заједнице на Балкану? Како је рукопис Антонија Мезезије преживао пакао грађанског рата у Сарајеву?У структуру свог романа Батуран је инкорпорирао документа из историје о Србима и Јерменима од Битке на Сиракузи 663. до бомбардовања Србије 1999. oд стране 19 европских и америчких држава. У њему је обухватио све геноциде који су извршени над Србима и Јерменима од римске до америчке империје. Иако у овом роману има и историје и политике, он није ни историјски ни политички, него надисторијски и надполитички, са иронијским отклоном и према историји и према пoлитици. Аутор их у роману назива фамозним.
Према речима Мирослава Лукића,   Батуранова «књига је више од Кронике о српско јерменској трагедији ! То је књижевна полифонија, што је некако било и за очекивати од писца, који је на последипломским студијама успешно магистрирао на опусу једног Пекића, и докторирао на целокупном делу једног од најзначајнијих српских песника – Растка Петровића“.  Лукић је, на крају излагања,  изнеоп суд да је реч о „књизи бездане књижевности...И на крају, поводом ове монументалне Кронике...., могао бих да наведем и речи песника Момчила Настасијевића који пориче да је његова „Хроника моје вароши“- хроника: „Не, није ово хроника. / Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, туђег било: самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори чвор везао. ..“
У књизи „Кустос Мезезија“ многа су се „чуда отворила“, где год је Батуран завирио; и запахнуле су га ствари, поготову из српске епике (делови о Бају Николићу Пивљанину, и друго), где се наши писци ретко усуђиваху да приђу... Упркос великим изазовима, мита и историје. Али то је зато што су се многи српски писци мимоилазили са Богом и литургијом, и фатаморганама немогућих књига! Што су избегли духовност...
Одломке из романа читали су драмски уметници Лепомир Ивковић, Бошко Пулетић и пуковник Мића Живојиновић.
Књижевно вече је било добро посећено, а међу присутнима била су  господа Светозар Влајковић,  Божидар Митровић, власница сајта «Ризница Српска» г-ђа Ангелина и др.
 
Великамагаза, детаљ. Не може се преузимати без дозволе "Заветина"!
Па ипак. ипак, када се упореде књижевне промоције у туђини, тј. тамо у Канади, са промоцијама у Београду, изгледа да је општа апатија овде  фактор који подвлачи упадљиву разлику*, између света и Београда.

*  ПРОМОЦИЈА РОМАНА "КУСТОС МЕЗЕЗИЈА" РАДОМИРА БАТУРАНА у Канади
У најстаријем српском православном храму у Торонту цркви Св. Саве на Риверу, овог викенда, окупили су се пријатељи и поштоваоци оснивача овдашњег угледног књижевног часописа "Људи говоре" ― овога пута да присуствују промоцији његовог романа. Др Радомир Батуран је готово три деценије писао сагу о тринаест векова историје јерменско ― српске породице Мезезија.Кустос Мезезија, како се овај роман зове, кроз историјске записе дијалоге и приче слика трагичну судбину ове породице, али и судбину јерменског и српског народа, јавља наша дописница из Канаде Бранка Дикановић Трбојевић.У свим битним историјским тренутцима Византије, Балкана, Турске или Русије неки од чланова ове, некада царске породице, појављује се, било као учесник догађаја, било као сведок.Батуран је записао и две љубавне приче, али цео роман је пре свега сага о смрти и свим нашим несрећама. Овај роман промовисан је и на Сајму књига у Београду а потом и у Суботици, Краљеву и Крушевцу.Издаваштву готово нигде па ни у Канади не цветају руже па је и овај роман угледао светло дана захваљујући Жарку Брестовцу, великом хуманитарцу, који је прошле године платио и обнову и галерију Српске националне академије у Торонту.Др Батуран је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске а сав приход од продаје Кустоса Мезезије определио је као помоћ књижевном часопису Људи говоре чији је оснивач и иоко кога се већ годинама окупљају, не само писци већ и млади слависти у Торонту.Овај часопис није само канадски јер објављује приче и критике из свих делова света а настоји да у сваком броју публици представи мало познату књижевност...         = Преузето  ( Српска ризница:Ангелина)   

недеља, 8. мај 2016.

Погрешна одлука?

НЕДАВНО, тачније 26. априла, навршила се 101 година од једног догађаја који ће код нас, у зависности од политичких и идеолошких околности, бити разнолико тумачен и објашњаван. Наиме, тог дана далеке 1915. године, представници три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале су се у Лондону да са Италијом договоре услове за њено ступање у рат на страни савезника.
Почетком Првог светског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не и све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за - Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска и изузетан стратешки значај. Она страна која би је придобила директно је угрожавала епицентар противника. Зато Британија, Француска и Русија средоземну краљевину уводе у "прву поставу" Антанте. Свесна своје важности, Италија је тражила много, и то је и добила. Много више него од Аустроугарске и Немачке.
За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Трентино и јужни Тирол до Бренера, затим Трст, Горицу и Градишку, део Јулијских Алпа, читаву Истру до Кварнера, укључујући Волоско, Матуље и Кастав, Црес и Лошињ с низом мањих околних острва, део северне и средње Далмације, од Лисарице и Трибња на северу до рта Плоче на југу, укључујући Задар и Шибеник, па острва у северној и средњој Далмацији, од Пага до Мљета... Обећани су још албанска обала око Валоне са острвом Сасено, Андалија и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.
Овај договор, који ће остати забележен у историји као Лондонски уговор, потписали су маркиз Марчезе Империјали, амбасадор Његовог величанства краља Италије, сер Едвард Греј, главни државни секретар Његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони, амбасадор Француске републике и гроф Де Бенцкендорф, амасадор Његовог величанства цара свих Руса.
ЗНАЛИ СВЕ О ЛОНДОНСКОМ УГОВОРУПРВО обавештење о преговорима Пашићу је послао Франо Супило, један од првака Југословенског одбора, који је био у Петрограду и добио информације од Сергеја Сазонова, руског министра спољних послова. Посланици Србије у Паризу и Риму, Миленко Веснић и Михаило Ристић, такође, нису седели скрштених руку. Председника Владе Николу Пашића обавештавају о детаљима договора са Италијом. Ристић чак шаље и специјалну карту Балкана, на којој су биле уцртане границе "новог политичког размештаја народности Аустроугарске и других земаља".
ЛОНДОНСКИ уговор поред територијалних интереса Италије дефинише и територије које је требло да припадну Србији и Црној Гори. Заједно са делом обале који је већ припадао Црној Гори, овим земљама је била намењена обала од реке Крке до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Јакљан и Колочеп.
Осим тога, предвиђено је било да Србија добије Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Славонију. Начелно је одлучено, али не и прецизно дефинисано, да делове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.
Италија је била против тога да се Србија информише о донетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе. Међутим, српска страна је још у марту 1915. сазнала за детаље договора који ће бити потписан у Лондону.
НИКОЛА Пашић је био упознат и о датуму потписивања тајног Лондонског уговора и приближно тачним територијалним концесијама које су биле обећане Италији. На његову реакцију није требало дуго да се чека. Само дан после потписивања Лондонског уговора, 27. априла 1915. Пашић је на седници Народне скупштине поновио намере Србије садржане у Нишкој декларацији у којој је југословенско уједињење био приоритетан циљ државне политике. Његово обраћање није било намењено само посланицима већ и моћним савезницима:
- Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца - рекао је тада Пашић.
Девет дана касније, 5. маја, шаље протесну ноту у Лондон, Париз и Москву и тражи гаранције за стварање једне југословенске државе. Овај потез челног човека српске владе није био случајан. Пашић је сазнао да су Руси предлагали да се створе две југословенске државе: једна католичка од хрватских и словеначких земаља, и друга православна, од проширене Србије и Црне Горе. Али велике силе, савезнице Србије, нису обраћале пажњу на његов вапај и југословенски ратни циљ.
Енглеска, Француска и Русија у лето 1915. тражили су од Србије да Бугарској уступи делове Македоније, јужно од линије Крива Паланка - Велес - Охрид, нудећи јој Босну и Херцеговину, шири излаз на Јадранско море, делове Баната и Срема, слободни пролаз до Солуна и "територије које осигуравају додир Србије и Грчке". Понуда, која је у суштини решавала и српско национално питање и испуњавала велики сан Србије за излазак на море, није задовољила ни престолонаследника Александра ни Николу Пашића.
Никола Пашић и престолонаследник Александар
НА УПОРНО инсистирање из Ниша, у коме је боравила српска влада, о доследности у стварању јединствене државе "троименог народа" први су реаговали Руси. Изненађен српским одбијањем, Сазонов је посланику Краљевине Србије у Петрограду Мирославу Спалајковићу рекао:
- Па зашто не тражите и Рим и Москву!
Он је упорно понављао виђенијим Србима са којима је тих месеци био у сталном контакту: "Зар је икад ико посумњао да је Босна и Херцеговина српска земља? Зато се рат не може свршити, а да не образује целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом; зато ће се и она, када се сврши рат са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору и Далмацијом са старим Сплитом! Србија ће се тако моћи срећна и задовољна развијати... О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас..."
Најконкретнији и најиздашнији у понудама били су Британци. Шеф њихове дипломатије лорд Едвард Греј је предлагао да се Србији, уколико уступи тражени део Македоније, гарантује подела територије јужно од Драве и Дунава, а на Западу до Загреба, затим, јадранска обала изузев делова који су већ били обећани Италији. По Грејовом предлогу, савезници би тако помогли "уједињење Србије с Јужним Словенима Аустроугарске" ако то хрватски народ буде изричито желео.
Тај предлог подржала је и француска дипломатија. У Риму су, наравно, били против. Италија је користила сваку могућност да се ови предлози остваре.
Незадовољан је био и Пашић, који изјавио да је за Србију "боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија, под притиском савезника, стварно учини самоубиство".
Уследио је нови предлог, који је Србији упућен у форми званичног меморандума, 16. августа 1915. године. Њиме су за Србију биле предвиђене следеће компензације: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, део јадранске обале од Плоча до 10 километара јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија.
Мирослав Спалајковић је био веза са Русијом

ПАШИЋ и престолонаследник Александар Карђорђевић су и то одбили, правдајући се да би то одударало од Нишке декларације и прокламованих ратних циљева Србије о стварању Југославије. И Народна скупштина Србије 23. августа 1915. године ће тај њихов став озваничити и још једном потврдити своје раније одлуке око ратних циљева и решеност "да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје савезнике по цену жртава неопходних за ослобођење животних интереса нашег народа".
Последице ће ускоро уследити. Бугарска ће прећи на аустријску страну, и поред Немачке, у најделикатнијем делу рата, удариће на Србију. Сву трагику непоправљивих превида и мегаломанију челних људи доживеће српска војска и хиљаде и хиљаде цивила у Албанској голготи.

Најшири ПРЕГЛЕД најактуелнијих чланака "Сазвежђа З" (1)

ЗАВЕТИНЕ Press

Zlatni Rasudenac

Zlatni Rasudenac
List za antibirokrattsku književnu kritiku i književnost

ПРОТИВОТРОВ

ПРОТИВОТРОВ
ПОСКОК

Различите диоптрије

  • Успавана душа Хомоља - МАНАСТИР Заова, надомак Малог Црнића у Браничеву, готово је заборављена историјска врлет, запостављена чак и на туристичкој мапи Србије. У … Наставите са ...
    Пре 8 година

RENESANSA

RENESANSA
Српска ренесанса

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарно доступан, дућан књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

КЊИЖАРЕ "ЗАВЕТИНА". Раде нонстоп. Најагилнија: Књижара "БОБОК"

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"