уторак, 20. новембар 2012.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (1847-2000) / Ненад Грујичић




Бански двор, Бања Лука
20. новембар, 19 часова



Ова антологија садржи двеста деведесет песника у интервалу од једног и по столећа развоја поезије на српском језику у екавском и ијекавском изговору. По први пут у једној капиталној антологији српске поезије нашло се чак двадесет шест савремених песника из Босне и Херцеговине, односно Републике Српске:
Душко Трифуновић, Дара Секулић, Владимир Настић, Велимир Милошевић, Ранко Прерадовић, Стеван Тонтић, Стевка Козић Прерадовић, Ђуро Дамјановић, Бранко Чучак, Зоран Костић, Тодор Дутина, Слободан Благојевић, Душан Праћа, Ранко Сладојевић, Горан Симић, Боро Капетановић, Предраг Бјелошевић, Анђелко Анушић, Драгана Крагуљ, Дејан Гутаљ, Бранко Брђанин Бајовић, Љупко Рачић, Мирко Вуковић, Жељко Пржуљ, Тања Ступар Трифуновић и Александра Чворовић.

Програмски садржај у Банском двору

– Песме Бранка Радичевића, Лазе Костића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Мирослава Антића, Душка Трифуновића и Ђуре Дамјановића говоре Студенти Академије умјетности у Бањалуци, Данило Керкез, Смиљана Маринковић и Иван Перковић

– Своје пјесме из антологије казују пјесници из Републике Српске:
Ранко Рисојевић, Ранко Прерадовић, Стевка Козић Прерадовић, Зоран Костић, Душан Праћа, Анђелко Анушић, Предраг Бјелошевић, Боро Капетановић, Драгана Крагуљ, Александра Чворовић и Тања Ступар Трифуновић


– О антологији говоре:
Бранко Брђанин Бајовић, Мирко Вуковић и аутор
__________________________________________________

 
Бански двор, Бања Лука
20. новембар, 19 часова

Свечани програм Бранковог кола

уторак, 30. октобар 2012.

РАСПРАВА О ТВОРИТЕЉСКОЈ СВЕТЛОСТИ И СЕМЕНУ СМИСЛА



Одмах на почетку овог мишљења треба истаћи да средиште  књиге изабраних и нових песма ПОГЛЕД НА САТ Драгомира Шошкића треба читалачки тражити и препознати у песми Пепео прах поезије. Кроз њу је конципирана и реализована основна поставка идеје песниковог самоизбора, као промишљеног монолита: језичке, наративне, версификацијске, метричке, лирске, ироничке и поетичке заједнице. Овај комплексни њижевни пројекат, са новим и песмама одпре, умногоме је симболички сличан лику рељефа са врата цркве Свете Сабине, којим се у свом филозофском тексту под насловом Наратив

четвртак, 18. октобар 2012.

ČIJA RUKA / Eson Jaos



Mačak sa planine Radan (2012)



premestam
dogadjaje
jedan
po
jedan
natenane
u proslost
u uspomene prevodim
da ih tako sacuvam
da ih konzerviram
pa kakve ih ostavim
da ih takve nadjem
Ali avaj
cim je covek  zatvorio vrata
okrenuo ledja
neka sila mocna
neka ruka vesta
sve to ispremesta
pa se ne zna pravila ni reda
po vaznosti svojoj
ne zna im se mesta
Usetam u proslost
 s vremena na vreme
da razgledam blago
cudom nekim poslagano
pa trazeci tako nesto vazno jako
ja zadjoh u predele nedirnute odavno
i ugledah gde lezi
odbacen i sam
davnog jednog zagrljaja trag
i nesto me kosnu
da pitanje stavim
cija je to ruka sto raspored pravi
Kako nesto vazno zatureno bude
pronaci se ne moze- odnese ga vrag
a obicne stvari beznacajne male
kocoperno dizu  probudjene glave
Posle svega jasno mi je sada
da nikada
 necu
ja razloga znati
sto se nesto izbrise
a nesto upamti.

понедељак, 8. октобар 2012.

КОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ „МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ”


- за најбољу необјављену кратку причу на српском језику -

Право учешћа на конкурсу имају аутори који стварају на српском језику, без обзира на држављанство и место становања. Један аутор може послати највише једну причу, дужине до 30 редова. Радови се потписују шифром, а податке о себи (краћа биографија, поштанска и електронска адреса, број телефона) аутори треба да доставе у посебном коверту, који заједно са ковертом у коме се налази прича шаљу као једну пошиљку.
Причу треба послати у четири одштампана примерка на адресу:

Szerb Országos Önkormányzat
Szerb Hetilap (за књижевни конкурс)
Falk Miksa u. 3,
1055 Budapest, Hungary
Пристигле радове оцењиваће трочлани стручни жири, а у обзир ће бити узете приче које у редакцију Српских недељних новина стигну до 10. децембра 2012. године.
Аутору најуспелије приче припашће Награда „Милован Видаковић”, која подразумева повељу са ликом овог писца и златник са ликом Светог Саве. Жири ће своју одлуку донети до 15. јануара 2013. године и објавити у медијима (Српске недељне новине, сајт РТС-а, сајт Конкурси региона и посредством Удружења књижевника Србије), а награђеном аутору признање ће бити уручено крајем јануара, на традиционалној Светосавској академији у Будимпешти.
Детаљније информације заинтересовани могу добити путем имејл адресе: nedeljnenovine@gmail.com

(Извор:УКС)

субота, 6. октобар 2012.

ДИЈАЛОГ СА СВОЈИМ ВРЕМЕНОМ / Милутин Лујо Данојлић




      
(Милисав Миленковић: „Више светлости“, Едиција Браничево, Пожаревац, 2008.)

 

Најновија поетска књига Милисава Миленковића (1939) „Више светлости“ је, без обзира, што је раздељена мотивски на шест циклуса, тематски и донекле и формално, троделно компонована. Прва четири циклуса: „Кад млидијах“, „Гоничи“, „Бојим се“ и „Сновиђења“ носе печат личне и колективне патње лирских јунака, са честим историјским, а повремено и књижевним реминисценцијама. У петом циклусу „Прекор“, песнички субјект у дијалогу са својим временом долази до сазнања да је неповратно изгубљена могућност да живот добије неки други правац и смисао. На крају шест лирских есеја осветљава и неколико појмова који откривају суштину поезије као неке вечне категорије у пролазном човековом битисању. Та троделност књиге, дакле, видљива је како у садржају, тако и у поетичком поступку.
Идеја основе збирке истакнута је у самом наслову. Гетеов самртни вапај да му се, у тренутку када му се свест мрачи, дода више светлости да би спознао куда га смрт одводи, код нашег песника добија шире значење кроз насушну потребу да се у једном смутном времену осветли неизвестан пут како појединцу, тако и целој нацији. Ту светлост аутор проналази у трезору традиције, покушавајући да нам осветли дехуманизован савремени свет како би очовечио односе међу застрашеним људима. Зато су у овом „приказу коначног у бесконачном“ (Шелинг) у Миленковићеву поезију продрла бројна морална питања нашег оскудног времена.
У збирку нас уводи програмска песма „Последње речи“ у којој лирски субјект уцртава мапу свога стваралачког пута са налогом себи „кроз ропство живота ићи ка слободи“. Крајњи циљ тог подухвата има дубљи смисао: спознати самога себе. Можда у томе и јесте прави смисао поезије, као што је од давнина циљ филозофије, само што поезија има далеко јача, продорнија помагала у интуицији и имагинацији. Истовремено ова песма је и нека врста предговора циклуса „Кад млидијах“ од једанаест сонета и једне песме у слободном стиху у којој је евоцирана Овидијева судбина, а песма је посвећена, не случајно, рано преминулом Чедомиру Мирковићу.
Лирски јунаци сонета су Пушкин, Бранко Радичевић, Марина Цветајева, Андре Жид, Андреј Бели, Гете, Шилер, Растко Петровић и Вељко Петровић, а мото свих ових песама су последње речи које су ови писци изговорили пред смрт.
Најчешћа понављана реч у сонетима је неки од облика глагола прогонити. Увек човека неко или нешто прогони: било природа, било непријатељ или несрећна судбина, а ако нас ништа од тога не дотакне, онда је ту смрт – неизбежни и неумољиви прогонитељ.
Милисав Миленковић је успео да у само четрнаест стихова оживи лик писаца – лирских јунака користећи битне особине њихових књижевних дела и неке појединости њихове животне судбине. Уосталом, из последњих речи изговорених у предсмртном часу зрачи њихов карактер и уметничка величина.
Ако је у претходном циклусу реч прогонити имала више симболично значење, у „Гоничима“, како гласи наслов другог циклуса, у песме су се уселили стварни прогонитељи, појединци који су искористили друштвени преврат да испоље мрежу и пустош своје неостварености. Лирски субјекат (овде песник) суочен је са опасношћу да цео народ буде уведен у ропско стање. Зато жури да стиховима завири у будућност, и своју и свога народа, како би вишком светлости охрабрио сужње „који су се њим умивали и клели“. Иако је угрожен и лично, песнички субјект више брине о судбини Србије и свога народа ком је рањена и душа и тело, пошто у страху, неверици и безнађу не види излаза. Ове песме су пуне једа, бола и горчине, јер изражавају осећања људи који се налазе на ивици амбиса. Неман која прети није више само могућност, већ је постала и стварност у виду физичког присуства сурових гонича, који нису дошли из туђине, већ су се изродили из крила сународника.
У најезди безумних највише страдају преосетљиви људи „болни и крхки, склонији паду“. Иначе, тако нежни и за отпор неспремни, пожеле да нестану, да усахну у себи, нашавши да је најдостојанственији излаз у узвишеној патњи. Већина песама овог циклуса има за предмет судбину других и српског народа, а у насловној песми „Гоничи“ није тешко препознати аутобиографску основу. Стога су лов на људе, претње и прогони снажно доживљени и још снажније тарнспоновани у стихове. Овде не можемо а да се не присетимо оне сцене из Гетеовог „Фауста“ када у дијалогу између Господа и Мефистофела, Мефистофел каже да је Господ погрешио када је човеку дао ум јер

„Он зове умом то, а ума сав му смер
Да буде зверскији но свака звер“

Још једна трагична видовданска ноћ с почетка овог века остаће трајно мучан и сраман датум у српској историји, као и она ноћ у Радовањском Лугу када на превару убише Карађорђа. Баш такве ноћи инспирисале су песника да напише четвороделну песму „Видовданске жртве“ у којима он сплиће „видовдански венац скупљи од злата / у њему главе кнезова вожда свих српских јунака“. У тој родољубивој риданици се не тугује само за једним човеком који је нечасно предат у руке непријатеља, већ свест лирског субјекта евоцира сва слична страдања српских јунака у историји. И није највећа несрећа у страдању тих великих људи, већ чињеница да је тиме цео народ подвргнут тешком понижењу.
Прва и последња песма овог поетског квартета су испеване у римованим дистисима јер у тој форми се најбоље изражавају депресивна осећања, а друга и трећа песма су у облику сонета, јер само строга сонетна форма може да затвори, урами, личне и колективне особине немоћи пред злом које влада.
Велике и нагле друштвене промене, драматични прекиди тока историје, увек су у народне масе уносиле страх и стрепњу за сопствене животе и судбину целе заједнице. Посебно је то узнемиравајуће кад се у револуционарном насиљу „лове невини и грешни“ и када се у нечасној трговини продају српски јунаци. Ово стање духа нема ограничено трајање.
И у трећем циклусу „Бојим се“ испеваном у слободном стиху, наставља се исповест жртве која у кафкијанској атмосфери чека „могућег џелата“. У очекивању казне прогоњена жртва стално проверава своју срчаност, храброст, покушавајући да у свему нађе меру, а најпре да сачува достојанство, да се одупре ђаволским намерама и да нађе лек злу дошавши до спасоносног сазнања да су „Лекови само у човеку“ без обзира што се све завршава на „ђубришту века“. Смрт у овим песмама је и опомена да су човекове моћи много веће него што их појединац у току живота реализује. Када то схвати, обично је касно, јер се све бестрага удаљи, одбегне у маглу сећања и подруме заборава.
Варирањем наслова песама од „Бојим се“, преко „Не бојим се“ до „Бојим се да се не бојим“ није само игра речи слична врачању при откидању листића са биљке, већ представља праву егзистенцијалну драму у којој лирски субјект покушава да реши унутрашњу дилему свог могућег односа према злу које је на видику.
Мотив смрти, умирања, онога света, је песнику у циклусу „Сновиђења“ пружио могућност да песме прожме зрелим рефлексијама. Било да је у питању смрт конкретне блиске особе (мајке) или је реч о смрти као човековој судбини, лирски јунак је прихвата као природни крај људске илузије. Такође, следи и идеју да је свака смрт лична ствар, а да потомству треба завештати само животне светлости, јер не умире само онај ко је спреман и смрти да се супротстави, да без борбе не положи оружје.
Милисав Миленковић је више пута досад показао да суверено влада и слободним стихом и песничком нарацијом. Веристички садржај стихова из петог циклуса „Прекор“ није могао да се угради у строгу, класичну метрику. Ако су се претходне песме већином одликовале правилном ритмичком организацијом и хармоничном мелодијом, у песмама слободног стиха тежња је на песничким сликама којима се што прецизније изражавају идеје песама. Увек је у питању неки прекор, јасан или скривен у иронији или алегорији. Песме су критички ангажоване при осуди појединих појава у друштву, посебно када се доводи у питање хуманост у људским односима. Понекад песма досеже снагу горке сатире као у „Романси са Ритом на-6*“. Пошто су животне прилике разнолике, то и у овим песмама час преовлађује иронија, час меланхолија, час сета због порушених илузија.
Иако сам и раније знао да се Милисав Миленковић успешно бави и тумачењем књижевних дела, ипак је за мене било пријатно изненађење последњи део ове књиге под скромним насловом „Записи“. У ствари ради се о шест врло лепих лирских есеја, са исто толико тема значајних за нашу као и за светску књижевност. На првом месту ту је запис о гаврану као веснику зла у нашој народној књижевности, али и у светској поезији. Аутор покушава да проникне у тајну гавранове улоге, па наводи мишљење неких тумача да је гавран савезник ђавола који се радује људској несрећи. Звук фруле писац доживљава као глас природе, али и израз човековог осећања када живи у дослуху са природом, да би најзад, народ у сетним тоновима које ствара фрула препознао и „сам глас српске удбине“, сазнајемо у есеју о фрули...
У есеју о Суматри, индонежанском острву, које је пре неку годину погодила природна катастрофа у библијским размерама, аутор показује снагу песничке уметности. Могло је то острво и нестати у налету стихије, али ће вечно опстати у поезији Милоша Црњанског као „бол и опомена“. На сличан закључак долазимо читајући и есеј о дивљој трешњи: лепота не мора да доноси материјалну корист, довољна је њена естетска вредност.
У запису „Трагови“, песник се враћа опсесивној теми: насиљу и страху који све деформише и у природи, и у људима јер се тако отварају врата смрти и владавини бола. И у есеју „Смрт“ Милисав Миленковић разматра однос песника и смрти и открива њихову блискост. Песници су у сталној опасности од продора с оне стране живота, јер тамо бди та Црна дама. На питање постављено на крају есеја није тешко одговорити. Сваки песник – самоубица је својом поезијом изравнао пут којим ће доћи смрт.
И да закључимо: песничка књига „Више светлости“ Милисава Миленковића је успела збирка песама и есејистичких записа која нас емоционално и мисаоно ангажује јер нам осветљава наше време и поставља бројна морална и егзистенцијална питања. Иако, превасходно говори о злу и патњи, она узноси и дух слободе и позива на немирење са личним и народним несрећама. Њене поруке су ангажоване на најбољи уметнички начин.

18. новембар 2008.                                                        

среда, 3. октобар 2012.

AKTIVNOSTI UDRUŽENJA PISACA SEDMICA ZA VREME SAJMA KNJIGA U FRANKFURTU

POSLEDNJA OAZA - Leva obala Dunava, Jasmina Sikic,6 (preporučena slika)


AKT

05.oktobar 19h  Promocija romana „Zakon srca“ Slavice Mastikose, književnice iz Beograda
                            Adresa: Biblioteka KUD-a  „ORO“  Heddernheimer Landstr. 151, Frankfurt/M

06. oktobar 19h  Promocija knjige pesama „Na nebu trag“ Ljubiše Stankovića-Tiše, pesnika i muzičara  iz Kronberga. U nastavku programa sledi izložba slika i bogat muzički program sa
                             domaćim specijalitetima. Ulaznica 5€
                             Adresa: Bürgerhaus Gutleut Rottweiler Str. 32, 60327 Frankfurt am Main

10. oktobar 16h  Svečano otvaranje štanda UP „Sedmica“ na Frankfurtskom sajmu knjiga

11. oktobar 19h  Autorsko-književno veče Milice Jeftimijević-Lilić, književnice iz Beograda
                             Adresa: Cafe Liebfrauenberg, Liebfrauenberg 24, 60313 Frankfurt/M

12. oktobar 19h  Promocija romana „Dragi moj Aleksa“ Nikole Šuice, proznog pisca i pesnika iz Pariza
                    20h   T`ga za jug“ – poetsko veče u čast poetese Kostadinke  - Koce Đorđevske iz
                             Mönchengladbach-a. Specijalni gosti: Nada Cirkoska, koordinator Makedonske
                             Matice iseljenika iz Struge, Aleksandar Samardžiev, direktor RTV Kiss – Tetovo, 
                             Jovan Bulevski, novinar i Željko Ilijevski, kamerman
                             Adresa: TS Gaststätte Novica Mitrović, Eichenstr. 9, 65933 Frankfurt – Griesheim

13. oktobar 19h  TRADICIONALNI OKTOBARSKI SUSRETI PISACA DIJASPORE
                             Gosti iz domovine: Milice Jeftimijević-Lilić, književnice iz Beograda,
                              potpredsednik Udruženja književnika Srbije, Olivera – Olja Budimir, književnica
                              iz Prištine, Slavica Mastikosa, književnica iz Beograda
                              Gosti iz Makedonije: Nada Cirkoska, koordinator Makedonske matice iseljenika iz
                              Struge, Aleksandar Samardžiev, direktor RTV Kiss – Tetovo, Jovan Bulevski,
                              novinar i Željko Ilijevski, kamerman     
                              Pesnici i pisci iz evropske dijaspore
                              Ulaznica sa večerom 8€
                               Adresa: Dvorana KUD-a „ORO“ Heddernheimer Landstraße 151
                               60489 Frankfurt am Main

14. oktobar 10h   Literarni doručak
                              Adresa: TS Gaststätte Novica Mitrović, Eichenstr. 9, 65933 Frankfurt – Griesheim
(Izvor: Za UP "Sedmica"
Ljubiša Simić, predsednik,

ljubisa.simic@gmx.de )
*Iyvor

среда, 26. септембар 2012.

ЈЕКАТЕРИНА ПОЉАНСКА, Русија: Не тугуј, душо...

                             
                               * * *

Не тугуј, душо. Сред руских славних поља,
Ритова финских, пустара уклетог града –
Ничег се не бој. Сама си – Божја воља.
Не чекај да те стигне ни милост ни награда.

Ко мора да нас воли. И имамо ли кога
У све хладнијем свету да зовемо са нама?
Не тугуј, душо. Не скрећи са пута свога,
Нека ледена пустош уздрхти од твог плама.

Грејући простор собом, рубове неба далеке,
Бирајући слободу насупрот скученом свету,
Дижући се високо над равни последње реке,
Буди љубав што сија у бескрајноме лету.


                             * * *

Тополе секу. Од паперја се бране
Што у јуну лебди као да је зима,
Авлијама вијуга, шири се на све стране
И лови сунчеве зраке међу облацима.

Тополе секу. Чини се просто и јасно –
Страдале су толико од снега, ветра и кише
Да су се крте гране свиле ка тлу опасно.
Одслужиле своје. Нека их нема више.

Зашто ли онда уврх дворишта небо уско
Тугује за крошњом, опустело – због чега?
Тако је увек када дуго памћење људско
Наживо секу ништа не садећи место њега.


                    * * *

Од љубави, од туге, од бола
Не узех ни цело ни пола.
Ни добра твојег ни зла
Ја нисам узела.

Место да кунем и ридам, 
Крст мали у руци стежем
И своје ране видам;
Бол ме са небом веже.


                                  * * *

Нестаје човек. А време, зеницу скупљајући
До црне тачке, дуго нишани му у леђа.
Анђеле драги, стани, немој ме горе вући –
Остаћу још на земљи, колико год ме вређа.

Нека је у животу мрачно као у рогу,
Нека су уоколо све блеђа сабласна лица,
Сачекај ипак, овде још мало остати могу
Не желим данас да будем твоја сапутница.

Пролеће опет стиже, долазе лепши дани;
Наглим удахом једним размаћи ћу тмину,
И омамљена светлом, шапнућу: „Стани... Стани...
Погледај ме у лице, не циљај на брзину.“


                                  * * *

У овој се соби чују возови што тутње ноћу
Дубоко негде под земљом, у тунелу мрачном....
Новембар преживети! Продужити самоћу
До смрти коју Господ увек пошаље тачно.

Новембар преживети – датуме важне врло,
И то мрко лишће с печатом на полеђини,
Тај мукли смех и поглед што болно гребе грло,
Црни одсјај стакала што вече мртвачким чини.

Новембар преживети. Назрети, у збегу
Птице јануарске на подлози од леда,
Љубичасте сенке на мартовском сивом снегу,
Попуштање омче и живот који се не да.

Новембар преживети... Ноћ леди и птичје перо,
Увлачи се под ребра, а срце замрло скроз.
Абажур подрхтава, узнемири се метро
Када звецнувши реско сабласни прође воз.


                           Превела  Мирјана Булатовић
_______________________
    * Јекатерина Пољанска (Екатерина Полянская) рођена је 2. јануара 1967. године у Лењинграду. Аутор је песничких књига „Прапорци“ (1998), „Живота нит неизбељена“ (2001), „Геометрија слободе“ (2004),  „Противљење“ (2007), „Војник у пољу самотан“ (2012).
    Преводи поезију са пољског и српског језика.
    Лауреат конкурса „Пушкинова лира“ (2001), награде „Ана Ахматова“ (2005), конкурса „Залутали трамвај Николаја Гумиљова“ (2005), Љермонтовљеве награде (2009). Гост 49.  БЕОГРАДСКОГ  МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА  ПИСАЦА

понедељак, 24. септембар 2012.

Коза / Владимир Јагличић



Знак препознавања


 Фронт је она затупаста јаруга, доле, испод куће, мало изнад друма. Тамо је Недељко и погинуо. Бранио је дом од усташа.
Командир је у јаруги оставио десетину, да брани друм, али није било много наде да ће десетина, овог пута, извршити задатак.
Десетар му је рекао:
- Разумем, Војине.
Али, нису се гледали у очи. Чим окрене леђа, распршиће се.
Сви су се већ спремили за бежанију.
- Шта ми још и ово треба - промрмља он.
Кад је брат, професионални капетан регуларне војске, бацио униформу, замало се нису побили. Брат, уосталом, ништа није ни говорио. Само је окачио пиштољ о клин, стрпао војну опрему у стари породични сандук и показао железничку карту за Загреб. Због тога је, дакле, изучио све те силне војне школе

петак, 18. мај 2012.

Iz nove zbirke "Galebovim preletom" / Jadran Zalokar

(Rijeka, 2012.)

Jadran Zalokar (u sredini). Sa promocije istoimene
knjige haiku na Rijeci ovih dana



....magla do mora -
obrisi galebova
jos istancaniji
brodic na juzini -
i s konopa kaplje kisa
po valovima
orkanska bura -
radnici na skeli
vjezbaju mirnocu
snjezi jace -
stari golub umoran
od sklapanja krila

od stanice do stanice
u nosnicama putuje
miris jasena
jos jedan beskucnik
trci kraj semafora
s mlijekom u ruci
na gradskom travnjaku
skitnica i fotelja
prepusteni jutarnjim snovima
stari galeb
hramlje u uglu ulice -
pogled djecaka
na ljetnoj buri
zvoni zvon
praznoga zvuka
i krilima galebova
najavljuje kisu
jesenji dan ....

Најшири ПРЕГЛЕД најактуелнијих чланака "Сазвежђа З" (1)

ЗАВЕТИНЕ Press

Zlatni Rasudenac

Zlatni Rasudenac
List za antibirokrattsku književnu kritiku i književnost

ПРОТИВОТРОВ

ПРОТИВОТРОВ
ПОСКОК

Различите диоптрије

  • Успавана душа Хомоља - МАНАСТИР Заова, надомак Малог Црнића у Браничеву, готово је заборављена историјска врлет, запостављена чак и на туристичкој мапи Србије. У … Наставите са ...
    Пре 8 година

RENESANSA

RENESANSA
Српска ренесанса

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарно доступан, дућан књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

КЊИЖАРЕ "ЗАВЕТИНА". Раде нонстоп. Најагилнија: Књижара "БОБОК"

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"