(Милисав
Миленковић: „Више светлости“, Едиција Браничево, Пожаревац, 2008.)
Најновија поетска књига Милисава
Миленковића (1939) „Више светлости“ је, без обзира, што је раздељена мотивски
на шест циклуса, тематски и донекле и формално, троделно компонована. Прва
четири циклуса: „Кад млидијах“, „Гоничи“, „Бојим се“ и „Сновиђења“ носе печат
личне и колективне патње лирских јунака, са честим историјским, а повремено и
књижевним реминисценцијама. У петом циклусу „Прекор“, песнички субјект у
дијалогу са својим временом долази до сазнања да је неповратно изгубљена
могућност да живот добије неки други правац и смисао. На крају шест лирских есеја
осветљава и неколико појмова који откривају суштину поезије као неке вечне
категорије у пролазном човековом битисању. Та троделност књиге, дакле, видљива
је како у садржају, тако и у поетичком поступку.
Идеја основе збирке истакнута је у
самом наслову. Гетеов самртни вапај да му се, у тренутку када му се свест
мрачи, дода више светлости да би спознао куда га смрт одводи, код нашег песника
добија шире значење кроз насушну потребу да се у једном смутном времену осветли
неизвестан пут како појединцу, тако и целој нацији. Ту светлост аутор проналази
у трезору традиције, покушавајући да нам осветли дехуманизован савремени свет
како би очовечио односе међу застрашеним људима. Зато су у овом „приказу
коначног у бесконачном“ (Шелинг) у Миленковићеву поезију продрла бројна морална
питања нашег оскудног времена.
У збирку нас уводи програмска
песма „Последње речи“ у којој лирски субјект уцртава мапу свога стваралачког
пута са налогом себи „кроз ропство живота
ићи ка слободи“. Крајњи циљ тог подухвата има дубљи смисао: спознати самога
себе. Можда у томе и јесте прави смисао поезије, као што је од давнина циљ
филозофије, само што поезија има далеко јача, продорнија помагала у интуицији и
имагинацији. Истовремено ова песма је и нека врста предговора циклуса „Кад млидијах“ од једанаест сонета и једне песме у слободном стиху у
којој је евоцирана Овидијева судбина, а песма је посвећена, не случајно, рано
преминулом Чедомиру Мирковићу.
Лирски јунаци сонета су Пушкин,
Бранко Радичевић, Марина Цветајева, Андре Жид, Андреј Бели, Гете, Шилер, Растко
Петровић и Вељко Петровић, а мото свих ових песама су последње речи које су ови
писци изговорили пред смрт.
Најчешћа понављана реч у сонетима
је неки од облика глагола прогонити.
Увек човека неко или нешто прогони: било природа, било непријатељ или несрећна
судбина, а ако нас ништа од тога не дотакне, онда је ту смрт – неизбежни и
неумољиви прогонитељ.
Милисав Миленковић је успео да у
само четрнаест стихова оживи лик писаца – лирских јунака користећи битне
особине њихових књижевних дела и неке појединости њихове животне судбине.
Уосталом, из последњих речи изговорених у предсмртном часу зрачи њихов карактер
и уметничка величина.
Ако је у претходном циклусу реч прогонити имала више симболично значење,
у „Гоничима“, како гласи наслов
другог циклуса, у песме су се уселили стварни прогонитељи, појединци који су
искористили друштвени преврат да испоље мрежу и пустош своје неостварености.
Лирски субјекат (овде песник) суочен је са опасношћу да цео народ буде уведен у
ропско стање. Зато жури да стиховима
завири у будућност, и своју и свога народа, како би вишком светлости охрабрио
сужње „који су се њим умивали и клели“. Иако
је угрожен и лично, песнички субјект више брине о судбини Србије и свога народа
ком је рањена и душа и тело, пошто у страху, неверици и безнађу не види излаза.
Ове песме су пуне једа, бола и горчине, јер изражавају осећања људи који се
налазе на ивици амбиса. Неман која прети није више само могућност, већ је
постала и стварност у виду физичког присуства сурових гонича, који нису дошли
из туђине, већ су се изродили из крила сународника.
У најезди безумних највише
страдају преосетљиви људи „болни и крхки,
склонији паду“. Иначе, тако нежни и за отпор неспремни, пожеле да нестану,
да усахну у себи, нашавши да је најдостојанственији излаз у узвишеној патњи.
Већина песама овог циклуса има за предмет судбину других и српског народа, а у
насловној песми „Гоничи“ није тешко препознати аутобиографску основу. Стога су
лов на људе, претње и прогони снажно доживљени и још снажније тарнспоновани у
стихове. Овде не можемо а да се не присетимо оне сцене из Гетеовог „Фауста“
када у дијалогу између Господа и Мефистофела, Мефистофел каже да је Господ
погрешио када је човеку дао ум јер
„Он зове умом то, а ума сав му смер
Да буде зверскији но свака звер“
Још једна трагична видовданска ноћ
с почетка овог века остаће трајно мучан и сраман датум у српској историји, као
и она ноћ у Радовањском Лугу када на превару убише Карађорђа. Баш такве ноћи
инспирисале су песника да напише четвороделну песму „Видовданске жртве“ у
којима он сплиће „видовдански венац
скупљи од злата / у њему главе кнезова вожда свих српских јунака“. У тој
родољубивој риданици се не тугује само за једним човеком који је нечасно предат
у руке непријатеља, већ свест лирског субјекта евоцира сва слична страдања
српских јунака у историји. И није највећа несрећа у страдању тих великих људи,
већ чињеница да је тиме цео народ подвргнут тешком понижењу.
Прва и последња песма овог
поетског квартета су испеване у римованим дистисима јер у тој форми се најбоље
изражавају депресивна осећања, а друга и трећа песма су у облику сонета, јер
само строга сонетна форма може да затвори, урами, личне и колективне особине
немоћи пред злом које влада.
Велике и нагле друштвене промене,
драматични прекиди тока историје, увек су у народне масе уносиле страх и
стрепњу за сопствене животе и судбину целе заједнице. Посебно је то
узнемиравајуће кад се у револуционарном насиљу „лове невини и грешни“ и када се у нечасној трговини продају српски
јунаци. Ово стање духа нема ограничено трајање.
И у трећем циклусу „Бојим се“
испеваном у слободном стиху, наставља се исповест жртве која у кафкијанској
атмосфери чека „могућег џелата“. У
очекивању казне прогоњена жртва стално проверава своју срчаност, храброст,
покушавајући да у свему нађе меру, а најпре да сачува достојанство, да се
одупре ђаволским намерама и да нађе лек злу дошавши до спасоносног сазнања да
су „Лекови само у човеку“ без обзира
што се све завршава на „ђубришту века“.
Смрт у овим песмама је и опомена да су човекове моћи много веће него што их
појединац у току живота реализује. Када то схвати, обично је касно, јер се све
бестрага удаљи, одбегне у маглу сећања и подруме заборава.
Варирањем наслова песама од „Бојим
се“, преко „Не бојим се“ до „Бојим се да се не бојим“ није само игра речи
слична врачању при откидању листића са биљке, већ представља праву
егзистенцијалну драму у којој лирски субјект покушава да реши унутрашњу дилему
свог могућег односа према злу које је на видику.
Мотив смрти, умирања, онога света,
је песнику у циклусу „Сновиђења“
пружио могућност да песме прожме зрелим рефлексијама. Било да је у питању смрт
конкретне блиске особе (мајке) или је реч о смрти као човековој судбини, лирски
јунак је прихвата као природни крај људске илузије. Такође, следи и идеју да је
свака смрт лична ствар, а да потомству треба завештати само животне светлости,
јер не умире само онај ко је спреман и смрти да се супротстави, да без борбе не
положи оружје.
Милисав Миленковић је више пута
досад показао да суверено влада и слободним стихом и песничком нарацијом.
Веристички садржај стихова из петог циклуса „Прекор“ није могао да се угради у строгу, класичну метрику. Ако су
се претходне песме већином одликовале правилном ритмичком организацијом и
хармоничном мелодијом, у песмама слободног стиха тежња је на песничким сликама
којима се што прецизније изражавају идеје песама. Увек је у питању неки прекор,
јасан или скривен у иронији или алегорији. Песме су критички ангажоване при
осуди појединих појава у друштву, посебно када се доводи у питање хуманост у
људским односима. Понекад песма досеже снагу горке сатире као у „Романси са
Ритом на-6*“. Пошто су животне прилике разнолике, то и у овим песмама час
преовлађује иронија, час меланхолија, час сета због порушених илузија.
Иако сам и раније знао да се
Милисав Миленковић успешно бави и тумачењем књижевних дела, ипак је за мене
било пријатно изненађење последњи део ове књиге под скромним насловом „Записи“. У ствари ради се о шест врло
лепих лирских есеја, са исто толико тема значајних за нашу као и за светску
књижевност. На првом месту ту је запис о гаврану као веснику зла у нашој
народној књижевности, али и у светској поезији. Аутор покушава да проникне у
тајну гавранове улоге, па наводи мишљење неких тумача да је гавран савезник
ђавола који се радује људској несрећи. Звук фруле писац доживљава као глас
природе, али и израз човековог осећања када живи у дослуху са природом, да би
најзад, народ у сетним тоновима које ствара фрула препознао и „сам глас српске удбине“, сазнајемо у
есеју о фрули...
У есеју о Суматри, индонежанском
острву, које је пре неку годину погодила природна катастрофа у библијским
размерама, аутор показује снагу песничке уметности. Могло је то острво и
нестати у налету стихије, али ће вечно опстати у поезији Милоша Црњанског као „бол и опомена“. На сличан закључак
долазимо читајући и есеј о дивљој трешњи: лепота не мора да доноси материјалну
корист, довољна је њена естетска вредност.
У запису „Трагови“, песник се
враћа опсесивној теми: насиљу и страху који све деформише и у природи, и у
људима јер се тако отварају врата смрти и владавини бола. И у есеју „Смрт“
Милисав Миленковић разматра однос песника и смрти и открива њихову блискост.
Песници су у сталној опасности од продора с оне стране живота, јер тамо бди та
Црна дама. На питање постављено на крају есеја није тешко одговорити. Сваки
песник – самоубица је својом поезијом изравнао пут којим ће доћи смрт.
И да закључимо: песничка књига
„Више светлости“ Милисава Миленковића је успела збирка песама и есејистичких
записа која нас емоционално и мисаоно ангажује јер нам осветљава наше време и
поставља бројна морална и егзистенцијална питања. Иако, превасходно говори о
злу и патњи, она узноси и дух слободе и позива на немирење са личним и народним
несрећама. Њене поруке су ангажоване на најбољи уметнички начин.
18.
новембар 2008.