Hlebnjikovu
Ali,kako ćemo?
Šta, kako ćemo ?
Disati VELImire
Lako,setićemo
se,svega
Pa i toga.
Kako,RECImire
Nozdrvama koje ne
pamte,
Ustima koje ne
pamte
Plućima u
doživotnoj senci
?
Ne,tako što ćemo, najzad
Osetiti i shvatiti
Šta je DAH
TO to već znamo i osećamo
Da ali Napolju nije TAMO
Ono je i sada
OVDE
Tako će dah biti nešto što nam ne pripada
Čemu ustvari mi pripadamo
Ah, rado bih
rekao kome
Jedni smo od
brojnih kapljica
Čitke,providne tačke nekih
Od bezbrojnih
stvorova
Nežni i
smrtni,što,dakako uvek
Ide zajedno
Mi smo u
konačnom škripcu
Uvek disanja
opisivači
Čuvari kratkih
pesama,
Posmatrači dugih
svitanja
Ničemu nas nije naučila svetlost
Sem klečanja u praskozorje
Da senke stasaju,oblici zavladaju
i ptice prelete.
E, tad da su nam bile
Te nepotkupljive i bespogovorne
jasnoće disanja
nemi nauk , dobri
naum
beskraj i plavetnilo
naša bi se
najrođenija SITNICA
Iskrala
i iz suze i iz taštine
Ta što nas i zove
Napolje,napolje
_________ Za ZAVETINE,ako mesta ima.
