- Неко неук је оценио да базилику треба сакрити од јавности, иако је реч о непроцењивом сведочанству да је Југоисток Европе био простор где је хришћанство израсло у светску религију - каже др Поповић, историчар и теолог

ОДЛУКА да се остаци епископске цркве из 4. века крај Беле Паланке покопају под асфалт ауто-пута показује стање нашег духа, који се олако одриче од баштине и идентитета, каже протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, професор Богословског факултета у Београду. 

- Неко неук је оценио да базилику треба сакрити од јавности, иако је реч о непроцењивом сведочанству да је Југоисток Европе био простор где је хришћанство израсло у светску религију - каже др Поповић, историчар и теолог.

Саговорник "Новости" наглашава да су археолошка истраживања у Србији, иако малог обима у односу на остатак света, дала изузетна материјална сведочанства о преласку света у монотеистичку еру.

- На самом почетку историје хришћанске цркве у канонским књигама Новог завета срећемо прве хришћанске заједнице и општине на крајњем југу Балканског полуострва - каже др Поповић. - Постапостолски период није довољно познат из писаних извора и археологија ту даје одговоре који недостају. Кад се материјални остаци базилика и крстионица пронађених код нас посматрају заједно с писаним изворима, добијамо слику овдашње хришћанске цивилизације које организационо заживела већ на самом почетку 4. века. Њени трагови су препознатљиви и видљиви и у нашем времену.

Балканско полуострво је од апостолских времена било мисионарски простор јер се хришћанство ширило као "религија градова".

- Проповеда се тамо где су људи, а њих има највише у градским срединама и зато су свети апостоли из Мале Азије дошли прво на густо насељени југоисток Европе - објашњава др Поповић. - Преко Балканског полуострва које излази на Средоземно море водили су најважнији путеви из средње Европе у Азију, Блиски исток и Северну Африку. Апостоли проповедају у метрополама на тим путевима, о чему је сведочанство оставио свети еванђелиста Лука у Делима апостолским.

Лекар Лука постао је сапутник Светог апостола Павла кад је око 50. године наше ере прешао из Мале Азије у Европу. За први центар ширења нове вере одабрао је Филипе, највећи град римске провинције Македоније, метрополу на путу Via Egnatia, главној копненој саобраћајници која је пресецала Балканско полуострво на правцу исток - запад. Следећа станица еванђелиста био је велики лучки град Солун, где се Via Egnatia укрштао са Via Militaris-ом (Војним путем), који је кроз Моравско-вардарску долину водио ка Подунављу.

Пут којим су легије ишле у ратове за освајање Истока, за апостоле Павла, Андреја и њихове ученике био је стаза ширења нове вере на Запад. Мисионари стварају велике хришћанске општине у градовима Скупи (Скопље), Улпијана (Липљан), Наисус (Ниш), Ремизијана (Бела Паланка), Виминацијум (Стари Костолац), Сингидунум (Београд).

- Ученици апостола Павла настављају да шире веру у градовима на важним путевима у долинама Дунава и Саве - каже професор Поповић. - Једни шире веру ка западу и северу Европе, а други проповедају у Далмацији, огромном простору који се простире од Истре до Лисиуса (Љеша у данашњој Албанији) и од јадранске обале до Посавине. Предања наводе и да су еванђелиста Лука и Тит, ученик апостола Павла, проповедали у Далмацији, а да је његов други ученик Андроник био епископ у Сирмијуму.

У следећа два века највећи број римских императора су "војнички цареви" из градова на територији данашње Србије, јер се са овог простора регрутују најбоље легије. Оне често ратују на Истоку одакле осим рана и ратног плена доносе и нове култове, међу којима и хришћанство. Градове на Војном путу у којима је у апостолско време посејано прво семе вере они запљускују новим таласом христијанизације. Број верника расте и метрополе Југоистока Европе постају седишта важних епископија.

Толерантан однос римских власти према хришћанству се мења кад неки проповедници и епископи почињу да позивају вернике на грађанску непослушност и да апелују на легионаре-хришћане да промене занимање јер је војни позив "нечастан". Уследио је свеопшти прогон хришћана, укључујући и оне с територије данашње Србије о чијим мученичким страдањима говоре житија из другог и трећег века. Међутим, војнички римски цареви брзо су уочили да такав прогон десеткује њихове најбоље легије, чијим војницима-хришћанима вера није смањивала борбеност.

- Први икада поменути легионари хришћани у римској војсци били су војници с наших простора - наводи др Поповић. - О њима се говори у извештајима о ратовима императора Марка Аурелија у другом веку против племена Квада. Историчар Јевсевије Кесаријски бележи да је рат водила Легија 12. Фулмината у којој је било много војника из источних провинција и извештава да је у сукобу с варварским племеном после молитве војника хришћана с истока настала велика бура и поплава и допринела победи римске војске.

Из такве војничко-хришћанске средине какава је била метропола Наисус са 24 околна града потекао је и будући император Константин. Рођен у војничкој породици у Наисусу, уочио је да се хришћанство, које је исповедала његова мајка, умногоме поклапало са строгим моралним кодексима који су и довели до успона Рима у светско царство. Зато се после победе у грађанском рату и ступања на престо усредсредио да богослови из мноштва еванђеоских учења издвоје канонска, која су преточена у државну религију. Строги хришћански морал је укомпонован у друштвени живот Рима и ревитализовао је империју у периоду њене највеће кризе, уздрману корупцијом и декаденцијом, без јасне идеје која би повезала многобројне народе светског царства. Константинова христијанизација државе је продужила живот источног дела империје, где је православље било чврсто утемељено, за цео миленијум.

НАСЛЕЂЕ- Овакво одрицање од баштине иде наруку само ревизионистима историје из такозване германске и англосаксонске школе, које и нису наука већ политичке конструкције. Будите сигурни, да Запад поседује наслеђе као наше брижљиво би га чувао. Нажалост, случај базилике је само један међу многима који показује како се односимо према својој баштини. То намеће и питање да ли смо је достојни - каже др Поповић, историчар и теолог.

- Хришћанство јесте рођено на Блиском истоку, али је у светску религију израсло на Балкану - каже др Поповић. - Српска православна црква баштини традицију Константиновог доба, па се и данас у епископским градовима његовог времена налазе седишта наших епархија. Неке метрополе и њихове епископије су током бурне балканске историје физички нестали, као што је случај с Ремизијаном, али су у целом хришћанском свету живе успомене на њеног епископа, великог проповедника и хришћанског песника, Светог Никиту. Зато је срамота да Срби којима је дато да баштине материјалне остатке његове цркве и сличне ранохришћанске локалитете, не чувају то наслеђе.

СВЕЦИ ИЗ ДЕПОНИЈЕ

БЕОГРАД такође има јединствен ранохришћански споменик с почетка 4. века, гробницу Светих великомученика Ермила и Стратоника у Брестовику крај Гроцке.

- Овај мартиријум је био до пре извесног времена најимпозантнија депонија у Србији. Кад смо очистили оронулу гробницу београдских светаца, открили смо таблу на којој пише да је реч о заштићеном споменику културе. Обновили смо богослужења крај гробнице светаца које поштује цео хришћански свет па сад и Срби су откривају какав споменик баштине - каже др Радомир Поповић.

Свети Ермил и Стратоник су почетком 4. века због исповедања хришћанства бачени у Дунав испод Београдске тврђаве, а тела су им испливала 18 стадија низводно, код данашњег Брестовика. Локални хришћани сахранили су их на брегу у озиданој гробници, која је пронађена у 19. веку.

Поповић: Са Балкана се ширило хришћанство | Репортаже | Novosti.rs