Коза / Владимир Јагличић

Знак препознавања

 Фронт је она затупаста јаруга, доле, испод куће, мало изнад друма. Тамо је Недељко и погинуо. Бранио је дом од усташа.

Командир је у јаруги оставио десетину, да брани друм, али није било много наде да ће десетина, овог пута, извршити задатак.

Десетар му је рекао:

- Разумем, Војине.

Али, нису се гледали у очи. Чим окрене леђа, распршиће се.

Сви су се већ спремили за бежанију.

- Шта ми још и ово треба - промрмља он.

Кад је брат, професионални капетан регуларне војске, бацио униформу, замало се нису побили. Брат, уосталом, ништа није ни говорио. Само је окачио пиштољ о клин, стрпао војну опрему у стари породични сандук и показао железничку карту за Загреб. Због тога је, дакле, изучио све те силне војне школе
на које га је дао покојни отац... Али је знао да је брат, од малих ногу незадовољан, киван и завидљив. Такви су, што је истинскога права мање, увек, и све више, у праву.

- Шта ми ово треба - још једном рече, отварајући полуразваљену капију.

Недељко му, ако ћемо право, није био друг. Шта друг, он је Недељку био командир, познавали су се површно, иако од рођења. Својеглав, љут - а какав може и бити човек коме жена остави једногодишњег сина и побегне у бели свет? Док је Недељкова мајка била жива, сналазили су се, она је унука и одхранила. А после њене смрти, кад су остале три мушке главе у дворишту - нико ни ручак да пристави. Хранила их је та једна коза, у штали. За славу су, биће, јели јаретину, јер се сваке године коза близнила, а обичним данима - чанак млека с мало удробљена хлеба, то је све. Као војник – Недељко је био међу најгорима. Силазио је у јаругу испод куће. А даље - ни за живу главу. Једном се, само, преварио и кренуо у акцију, кад је чуо да ће пљачкати неко усташко село. Он чува своју кућу, други нека чувају своје. Мислио је, ваљда, да ће тако сачувати главу. Главу јесте сачувао, али је од осталих делова тела остао дроб: све је разнео усташки пројектил. Погинуо је близу своје куће, али није се имало шта сахранити.

У дворишту је пробушену лопту шутирао дечак од једанаест, или дванаест година. Сироче. Дечакова мајка је, одавно, са неким усташом, отишла у Међимурје. Тамо је усташи родила још троје. Ко зна где су они сад.

У кући, као на сваком месту где не редује одана упорна женска рука - карамбол. Мука гледати. Собу окупирале муве. Оне теже, реагујући на светло, думбарају о прозоре, као мале мине, немоћне да се распрсну. Изгледало је да ће сваки час разнети слабо стакло у крстатом раму. Струје одавно нису имали. Деда Милан је лежао у постељи. Он, дуго већ, вуче ноге, а изгледа да, задњих дана, на ноге и не може.

Војин укратко Милану изложи ситуацију: усташе су такорећи пред прагом. Биће овде, у дворишту, не сутра, и не данас, биће овде за два до три сата. Читаво село је већ спремно, спаковано за сеобу. Мора се кренути истог часа. Он је био ратни друг и командир њиховог Недељка, зна да немају ни трактор, ни кола, ни краву, ни коња, само ту једну козу. Али он, Војин, има трактор, милиће полако, на челу колоне, а иза њега биће, на коњској запрези, његова жена Јована и троје деце, док ће иза ње, ланцем, бити привезана, и специјалном челичном сајлом обезбеђена (да се не могу залетети, на низбрдици, у коњску запрегу), дрвена кола с кућним његовим намештајем. Тамо могу да седну њих двојица, издржаће до првог избегличког центра у Србији, а унук може да пази да се ланац не упреде, и да при застојима и на низбрдицама прикочи, позади, рукатком, иза срчанице, то је увек потребно, и поред челичних сајли. Ако буду имали среће, путоваће највише два дана, дан више или мање. Могу да привежу за кола ту једну козу коју имају у штали, ваљда ће издржати пут, мада јој се, како изгледа, сисе вуку по земљи, као да су теже од ње саме.

И тек тада је схватио да га деда Милан и не слуша. Гледао га је стакластим погледом, као да гледа кроз њега. Покушавао је да се придигне са постеље, кревет цвилну као да је и њему тешко. Милан је пружао руку према њему, као да га не види, у полутами собе.

- Јеси л ти, Недељко? - прошапта старац.

Војин се смете. Руку деди пружи унук, који се, изгледа, неопажено прикрао, из дворишта, Војину иза леђа.

- Ја сам - рече тај дечко.

Њихова кола била су трећа, у поворци: иза Војиновог трактора и коњских кола где су биле смештене Војинова жена Јована, две старије кћери и синчић, скоро беба. Јована је била љута. Али, она је увек љута. Већ му је толико пута рекла да је Војинов брат, дезертер, паметан човек, а да су они који су се латили пушака, будале. На Војинову примедбу да су они који се нису латили пушака, одавно у Јасеновцу, рекла је да зна за то, али да је требало отићи у свет, док је времена, негде где се може живети на миру, као избеглица - не о трошку сиромашне Србије, него о трошку богате Немачке. Пријавили би се, не као Срби, него као хрватске избеглице, то је све, а потом би се снашли. Па и сад, ево, очи да му извади, због Милана и његовог унука. Сметали су јој чак и тамо, у трећим колима, тражећи себи тврдог места међу намештајем и покућством. 

Јовани и деци је било удобно, колико то може бити у избегличкој колони, у коњској запрези је било поњава, било је подастртог сена, имала су сиво-маслинасту цераду. А деду и унука су увукли између ормана, клупа, шпорета, машине за прање веша, хладњака, столица и столова, и дрвене грађе коју је Војин повезао, на брзину наслагану, злу не требало. Деда се клацкао, лежећи на табли славског Војиновог стола, прекривеној танком поњавом. Зајечао би на свакој џомби. После два километра пута изгубио је свест. Привезана за последњу канату дугим конопом око врата, за колима је каскала шарена рогата коза. Сисе су јој скоро дотицале земљу.

Конвој се зауставио на ненаданом месту. Читав дан их је надлетала усташка авијација. Помоћи наше авијације - није било. Чули су да су усташе бомбардовале реп колоне који се губио километрима иза њих. Они који су утекли међу првима, успели су да избегну бомбе. Али, многи су заостајали и усташе су их сада бомбама охрабривале да буду што бржи у сеоби - да се више никада не врате. Они који су путовали путничким аутомобилима, сустижући колону, доносили су ужасне вести, да су старци и старице, остали по селима, одмах стављани под нож и, најчешће, бацани у бунаре. Куће су, углавном, попаљене, од њих остају само гареж и дим. Позвали их католици ради одбране невидљиве границе од Турака, пре три века, а сад непокатоличенима отказују гостопримство: хвала што сте се трудили, више не треба.

Деда Милан се, каткад, будио:

- Во... во... во...

Унук је помислио да деда тражи воде. Имали су млека, од козе, али млеком нећеш угасити жеђ. Кваскао је деди усне, и чело, из чутурице. При поласку скоро нико се није досетио да понесе воде, мислили су брзо ће стићи, мисли су неће затребати, мислили су биће воде на путу, али се већ после два-три сата пута осетило да воде нема, да стално треба још, а особито сад, кад је застанак на путу оволики. Усташе су срушиле мост на пресахлој речици стрмих обала - али не усташка авијација, него, сигурно, сељани из оближњег усташког села; сада су војни инжињерци, послати из Србије, под обезбеђењем, постављали понтонски. Колона је застала на друму, километар изван усташког села. Нису се усуђивали да уђу у село. Плашили су се снајпера.

- То је оно село где су ваљевски резервисти усташе, пре пар година, терали да шетају кроз минско поље - рече Никола Војину. Никола је био Шумадинац. Долутао је из Шумадије десет година пре рата, призетио се уз Крајини. Сад је испало да једини он не иде у избеглиштво, већ се враћа у завичај. Војин се присетио и шта  је једанпут Никола рекао, кад су доконали, пред сеоском продавницом. Босанци су се, тада, хвалили својим ратним духом, па и на рачун Шумадије, а онда је Никола одговорио: „Причајте шта хоћете. Али, Турци код нас већ два века не праве проблеме, него бурек“. И сви су ућутали, неки и зинуше од чуда. Од тада је Војин ослушкивао шта ће Никола рећи.

- Те мине су усташе и поставиле, погинула су два наша - рече Војин. - Поштено је да их сами разминирају.

- Требало је, уместо у минско поље, да их одведу у посластичарницу, на колаче - рече Никола и искези зубе. - Сад бисмо, можда, смели да захватимо воде.

- Требало је - сложи се Војин. - И то преко Јасеновца. Али, ето, пропустише.

Приђе им дечак, и рече:

- Деда Милан је жедан.

Војин се намршти:

- Обрати се мојој жени, тамо, у оним колима.

Дечак приђе колима и провири испод цераде. Војинова жена Јована га је непријатељски гледала.

- Деди треба мало воде - рече дечак.

Јована заврте главом:

- Немамо довољно. Потражи даље, у колони.

Дечак се невољно удаљи.

Војин приђе колима и прекорно погледа жену. Жена је била спремна на свађу.

- Ја троје морам да нахраним и напојим - рече она. - Не могу воду да трошим на цркотину. Нека и потрпе мало.

Војин прекри цераду, да је не гледа. Не зато што јој је ишта замерао. Зато што је била у праву. Као и његов брат. Требало је да се уда за његовог брата.

Дечак је ишао од кола до кола, али нико му није дао воде. На два места га отераше, као да је лопов, а при крају колоне, једна забрађена баба нервозно добаци:

- Губи се одавде! Ено ти тамо воде, па узми - и показа према усташком селу. У центру села, видело се кроз прав ушорен асфалтиран сокак, налазио се паркић, а у њему, сигурно, и чесма.

На самом репу колоне, дућанџија Максим који се сетио да понесе буре воде, сад је то буре изнео поред кола, а на цераду окачио, хемијском оловком, на латиници, исписан картон: „Лонче воде - пет стоја“. Испод је дописао, подебљано: „Домаћа! Изворска!“

У успутним закључаним двориштима чепркале су кокоши. За једну ограду, у плетару, био је привезан магарац. Он је, мора бити, осетивши мирис кобила и магарица који је ветрић доносио с друма, кезио зубе, копкао предњом ногом, тресао ружном главом и гледао, тамо, према друму. На сред села које се чинило безљудним, одиста је била чесма. Дечак је захватио воде у чутурицу, напио се из шаке, и кренуо натраг.

Последње сеоске куће од друма делио је километар равне стрижене детелине. На пола пута, дечак осети да га је нешто боцнуло: с леђа, између лопатица. Као да је бол прошао кроз њега и изгубио се пред њим. Под ногама нестаде тла. Нема колена, нема табана, ничега испод њега нема - па ни земље.

- И куд ћу сад са два леша - вајкао се Војин. - Поведеш тако, некога...

Деда и унук су лежали један поред другог, на табли славског Војиновог стола. Дечака су Војин и Никола једва пренели преко ливаде, тек кад је пала ноћ, плашили су се снајпера. Требало их је сада сахранити, где и како?

- За дан ћемо бити у Србији - рече Никола. - Нека их, засад, у колима. Није много топло, издржаће, само их треба увити, из лешева стално истиче нека течност...

Инжињерци су били делатни. Зајазише обале, пре поноћи. Испред иде трактор, мили. На првим, коњским колима, иза трактора, у ћебадима и душецима - Војиново троје деце и жена Јована. Кајасе држи старија ћерка.

На другим колима, иза коњских, на запрези с намештајем - деда и унук, мртви. За колима - гегуцка коза. Њено је виме набрекло, она га једва носи, чини се као да ће се, сваког часа, једна набрекла сиса откинути с ње, или закачити земљу. На следећем застанку, надомак границе, Војин сиђе с трактора да провери да ли је ланац затегнут како треба, да се није, можда упрео. Док је дечак био жив, пазио је да се ланац не упреде, прикочивао је кола, а сад нема ко, све мора сам.

Коза је преживала сено, поједено на претходном станишту. Ко год би видео козу, сажалио би се на њу, онако сисату, и тутнуо би јој нарамчић сена. Да је, којим случајем, остала у штали, ни усташе је, сигурно, не би заклале. А како да јој нашкодиш кад те гледа оним паметним, крупним очима, испод белих трепавица. Одмах се сетиш мајке. Није њу ни тешко хранити - траве је свуд поред пута. Мора да су је и појили, јер не мекеће, изгледа задовољна и збринута. Из уста, кози цурка бела пена: прежива поједено сено. Капа и са њених сиса, на земљу. Војин схвати да је већ други дан немужена.

Он на колима пронађе крњи лавор, из купатила, и чанак, мало улупан, из бивше кујне. Постави их под послушну животињу и поче пунити врелим цуркавим млазовима. Напунивши судове окрепљујућим напитком, однесе га жени и деци.