* * *
Не тугуј, душо. Сред руских славних поља,
Ритова финских, пустара уклетог града –
Ничег се не бој. Сама си – Божја воља.
Не чекај да те стигне ни милост ни награда.
Ко мора да нас воли. И имамо ли кога
У све хладнијем свету да зовемо са нама?
Не тугуј, душо. Не скрећи са пута свога,
Нека ледена пустош уздрхти од твог плама.
Грејући простор собом, рубове неба далеке,
Бирајући слободу насупрот скученом свету,
Дижући се високо над равни последње реке,
Буди љубав што сија у бескрајноме лету.
* * *
Тополе секу. Од паперја се бране
Што у јуну лебди као да је зима,
Авлијама вијуга, шири се на све стране
И лови сунчеве зраке међу облацима.
Тополе секу. Чини се просто и јасно –
Страдале су толико од снега, ветра и кише
Да су се крте гране свиле ка тлу опасно.
Одслужиле своје. Нека их нема више.
Зашто ли онда уврх дворишта небо уско
Тугује за крошњом, опустело – због чега?
Тако је увек када дуго памћење људско
Наживо секу ништа не садећи место њега.
* * *
Од љубави, од туге, од бола
Не узех ни цело ни пола.
Ни добра твојег ни зла
Ја нисам узела.
Место да кунем и ридам,
Крст мали у руци стежем
И своје ране видам;
Бол ме са небом веже.
* * *
Нестаје човек. А време, зеницу скупљајући
До црне тачке, дуго нишани му у леђа.
Анђеле драги, стани, немој ме горе вући –
Остаћу још на земљи, колико год ме вређа.
Нека је у животу мрачно као у рогу,
Нека су уоколо све блеђа сабласна лица,
Сачекај ипак, овде још мало остати могу
Не желим данас да будем твоја сапутница.
Пролеће опет стиже, долазе лепши дани;
Наглим удахом једним размаћи ћу тмину,
И омамљена светлом, шапнућу: „Стани... Стани...
Погледај ме у лице, не циљај на брзину.“
У овој се соби чују возови што тутње ноћу
Дубоко негде под земљом, у тунелу мрачном....
Новембар преживети! Продужити самоћу
До смрти коју Господ увек пошаље тачно.
Новембар преживети – датуме важне врло,
И то мрко лишће с печатом на полеђини,
Тај мукли смех и поглед што болно гребе грло,
Црни одсјај стакала што вече мртвачким чини.
Новембар преживети. Назрети, у збегу
Птице јануарске на подлози од леда,
Љубичасте сенке на мартовском сивом снегу,
Попуштање омче и живот који се не да.
Новембар преживети... Ноћ леди и птичје перо,
Увлачи се под ребра, а срце замрло скроз.
Абажур подрхтава, узнемири се метро
Када звецнувши реско сабласни прође воз.
Превела Мирјана Булатовић
_______________________
* Јекатерина Пољанска
(Екатерина Полянская) рођена је 2. јануара 1967. године у Лењинграду.
Аутор је песничких књига „Прапорци“ (1998), „Живота нит неизбељена“
(2001), „Геометрија слободе“ (2004), „Противљење“ (2007), „Војник у
пољу самотан“ (2012).
Преводи поезију са пољског и српског језика.
Лауреат конкурса „Пушкинова лира“ (2001), награде „Ана Ахматова“ (2005),
конкурса „Залутали трамвај Николаја Гумиљова“ (2005), Љермонтовљеве
награде (2009). Гост 49. БЕОГРАДСКОГ МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА ПИСАЦА
Нема коментара:
Постави коментар