ПРВИ пут у нашој науци сабрани су сви писани извори из 15. века, и каснији, у којима се помиње српска принцеза Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Јерине (Ирине) Кантакузин. Сакупио их је српски византолог из Беча Михаило Ст. Поповић, и објавио у монографији "Мара Бранковић. Жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку", у издању "Академске књиге", коју је са немачког превела Бранка Рајлић.
Један део извора о Мари Бранковић је, по Поповићевим речима, објављен већ у 19. веку или током 20. века.
- Рукописи са Свете Горе се и дан-данас публикују, пре свега турски документи у манастирима. Ту могу у будућности још нека изненађења да се очекују. Од великог значаја је млетачка грађа из Државне архиве у Венецији, која извештава о Мари Бранковић и коју сам као први у целокупном обиму објавио у својој књизи - каже, за "Новости", Поповић.
Уз нова сазнања о једнoj од најзанимљивијих личности балканске историје 15. века, у овој књизи је прегледно и документовано представљена и шира слика, како њене породице, тако и политичке и културне историје југоисточне Европе.
Одрасла и васпитавана у српској области којом је владао њен отац, Мара Бранковић је 1436. године, на основу политичких и дипломатских калкулација, била дата за жену турском султану Мурату Другом. После смрти свог супруга, објашњава Поповић, требало је да се уда за последњег византијског цара Константина 11. Палеолога.
ВЕШТИ ДИПЛОМАТАТРЕБА указати на посредничку улогу Маре између Дубровника и Венеције, с једне стране, и Порте, са друге. Мара је због исплате дохотка за полуострво Стон (Пељешац) редовно одржавала везу са Дубровником. За време турско-млетачког рата, који је трајао од 1463. до 1479. године, она је са својом сестром Катарином Кантакузином, која је од 1469. године боравила код ње у Јежеву, ангажована од стране зараћених страна у дипломатским мировним мисијама у периоду између 1470. и 1475. године. Мара је 1471. године пратила чак и једног млетачког изасланика у Стамбол на преговоре, који су, међутим, прошли безуспешно - каже Поповић.
- Али две године касније (1453) Константинопољ је пао у турске руке, да би неколико година после тога (1459) Српска деспотовина доживела исту судбину. Отац Маре Бранковић, Ђурађ Бранковић, тада је већ био мртав. Без заштите оца и супруга, али у милости посинка Мехмеда Другог Освајача, она је провела другу половину живота - од 1457. до 1487. године - у Турском царству, где је током времена преузела посредничку улогу између Турске и њених хришћанских поданика, с једне стране, и између Порте и иностраних сила, с друге стране. Доживотно на културном размеђу између Србије, Византије и Турског царства, она је била сведок великих политичких преврата у југоисточној Европи 15. века - каже Поповић.
Средњовековни извори, наглашава аутор, јасно нам показују да је Мара Бранковић била врло паметна и мудра жена у једном времену које је било повезано са великим преокретима у југоисточној Европи. После смрти свога оца она је предводила преостале чланове своје породице у Турском царству. Бринула је о православним поданицима султана, о црквама и манастирима и неговала је изврсне везе са посинком Мехмедом Другим и Високом портом.
После бекства из српске деспотовине у Турско царство, Мару Бранковић је њен пасторак Мехмед Други даровао областима на северу данашње грчке државе. Позната су имена само три места: Јежево, Мравинци и Доксомбус југоисточно од Сера. Мара се, по Поповићевим речима, задржала у првом од њих, окупивши око себе српско племство и свештенство:
- Извори показују и то да је српска принцеза умела да повеже интересе хришћанских поданика са побожним циљевима и жељама, које је била у стању да реализује код дотичног турског султана или његових институција. На тај начин њено деловање је добило сопствену, личну ноту, која одражава улогу њене личности у цитираним изворима. На крају треба установити да нису само Мехмед Други и Бајазит Други, колико је то допуштала османлијска политика, њој излазили у сусрет, већ да је и, обрнуто, Мара Бранковић била дипломатски активна излазећи у сусрет жељама свог пасторка.
- Не постоји доказ да је Мара у току брака морала да се одрекне своје хришћанске вере да би прихватила муслиманску. Напротив, она је упркос свом дугогодишњем задржавању на турском двору, остала хришћанка како пише византијски историчар Дука. Тај исказ потврђује млетачка архивска грађа. У овом случају може се повући занимљива паралела са Теодором Кантакузин, ћерком византијског цара Јована Шестог Кантакузина, која је у лето 1346. године у Силиври удата за султана Орхана. Она је и после удаје остала хришћанка и била је на услузи својој сабраћи по вери - каже Поповић.
Мара је, додаје аутор, као и раније цела њена породица и као "мајка манастира" - следила политику Немањића. Тако је она од 1457. године преузела ктиторство над манастирима Хиландаром и Светим Павлом на Светој Гори:
Да манастир Хиландар и манастир Светог Павла не би после њене смрти остали без заштите, она је 1481. године заједно са својом сестром Катарином-Кантакузином ктиторство над поменутим манастирима пренела на влашког војводу Влада Четвртог Монаха и његове наследнике. Марин утицај на црквену политику у Турском царству постаје очигледан у постављању васељенског патријарха. У јесен 1466. године она је наметнула свог кандидата у личности Дионисија Првог. Од султана 1469. године добила је дозволу да мошти Светог Ивана Рилског из Великог Трнова пренесе у манастир Рилу.
Српска принцеза у турском царству | Култура | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар