Монографија Михаила Ст. Поповића о Мари Бранковић,мудрој жени султана Мурата другог

ПРВИ пут у нашој науци сабрани су сви писани извори из 15. века, и каснији, у којима се помиње српска принцеза Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића и византијске принцезе Јерине (Ирине) Кантакузин. Сакупио их је српски византолог из Беча Михаило Ст. Поповић, и објавио у монографији "Мара Бранковић. Жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку", у издању "Академске књиге", коју је са немачког превела Бранка Рајлић. 

Један део извора о Мари Бранковић је, по Поповићевим речима, објављен већ у 19. веку или током 20. века.

- Рукописи са Свете Горе се и дан-данас публикују, пре свега турски документи у манастирима. Ту могу у будућности још нека изненађења да се очекују. Од великог значаја је млетачка грађа из Државне архиве у Венецији, која извештава о Мари Бранковић и коју сам као први у целокупном обиму објавио у својој књизи - каже, за "Новости", Поповић.

Уз нова сазнања о једнoj од најзанимљивијих личности балканске историје 15. века, у овој књизи је прегледно и документовано представљена и шира слика, како њене породице, тако и политичке и културне историје југоисточне Европе.

Одрасла и васпитавана у српској области којом је владао њен отац, Мара Бранковић је 1436. године, на основу политичких и дипломатских калкулација, била дата за жену турском султану Мурату Другом. После смрти свог супруга, објашњава Поповић, требало је да се уда за последњег византијског цара Константина 11. Палеолога.

ВЕШТИ ДИПЛОМАТАТРЕБА указати на посредничку улогу Маре између Дубровника и Венеције, с једне стране, и Порте, са друге. Мара је због исплате дохотка за полуострво Стон (Пељешац) редовно одржавала везу са Дубровником. За време турско-млетачког рата, који је трајао од 1463. до 1479. године, она је са својом сестром Катарином Кантакузином, која је од 1469. године боравила код ње у Јежеву, ангажована од стране зараћених страна у дипломатским мировним мисијама у периоду између 1470. и 1475. године. Мара је 1471. године пратила чак и једног млетачког изасланика у Стамбол на преговоре, који су, међутим, прошли безуспешно - каже Поповић.

- Али две године касније (1453) Константинопољ је пао у турске руке, да би неколико година после тога (1459) Српска деспотовина доживела исту судбину. Отац Маре Бранковић, Ђурађ Бранковић, тада је већ био мртав. Без заштите оца и супруга, али у милости посинка Мехмеда Другог Освајача, она је провела другу половину живота - од 1457. до 1487. године - у Турском царству, где је током времена преузела посредничку улогу између Турске и њених хришћанских поданика, с једне стране, и између Порте и иностраних сила, с друге стране. Доживотно на културном размеђу између Србије, Византије и Турског царства, она је била сведок великих политичких преврата у југоисточној Европи 15. века - каже Поповић.

Средњовековни извори, наглашава аутор, јасно нам показују да је Мара Бранковић била врло паметна и мудра жена у једном времену које је било повезано са великим преокретима у југоисточној Европи. После смрти свога оца она је предводила преостале чланове своје породице у Турском царству. Бринула је о православним поданицима султана, о црквама и манастирима и неговала је изврсне везе са посинком Мехмедом Другим и Високом портом.

После бекства из српске деспотовине у Турско царство, Мару Бранковић је њен пасторак Мехмед Други даровао областима на северу данашње грчке државе. Позната су имена само три места: Јежево, Мравинци и Доксомбус југоисточно од Сера. Мара се, по Поповићевим речима, задржала у првом од њих, окупивши око себе српско племство и свештенство:

- Извори показују и то да је српска принцеза умела да повеже интересе хришћанских поданика са побожним циљевима и жељама, које је била у стању да реализује код дотичног турског султана или његових институција. На тај начин њено деловање је добило сопствену, личну ноту, која одражава улогу њене личности у цитираним изворима. На крају треба установити да нису само Мехмед Други и Бајазит Други, колико је то допуштала османлијска политика, њој излазили у сусрет, већ да је и, обрнуто, Мара Бранковић била дипломатски активна излазећи у сусрет жељама свог пасторка.

Мара је била законито венчана жена султана Мурата Другог а није била конкубина, што је потврђено кроз званичну свадбену свечаност 1436. године.

- Не постоји доказ да је Мара у току брака морала да се одрекне своје хришћанске вере да би прихватила муслиманску. Напротив, она је упркос свом дугогодишњем задржавању на турском двору, остала хришћанка како пише византијски историчар Дука. Тај исказ потврђује млетачка архивска грађа. У овом случају може се повући занимљива паралела са Теодором Кантакузин, ћерком византијског цара Јована Шестог Кантакузина, која је у лето 1346. године у Силиври удата за султана Орхана. Она је и после удаје остала хришћанка и била је на услузи својој сабраћи по вери - каже Поповић.

Мара је, додаје аутор, као и раније цела њена породица и као "мајка манастира" - следила политику Немањића. Тако је она од 1457. године преузела ктиторство над манастирима Хиландаром и Светим Павлом на Светој Гори:

Да манастир Хиландар и манастир Светог Павла не би после њене смрти остали без заштите, она је 1481. године заједно са својом сестром Катарином-Кантакузином ктиторство над поменутим манастирима пренела на влашког војводу Влада Четвртог Монаха и његове наследнике. Марин утицај на црквену политику у Турском царству постаје очигледан у постављању васељенског патријарха. У јесен 1466. године она је наметнула свог кандидата у личности Дионисија Првог. Од султана 1469. године добила је дозволу да мошти Светог Ивана Рилског из Великог Трнова пренесе у манастир Рилу.

Српска принцеза у турском царству | Култура | Novosti.rs

БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР, апел

Проф. др Мирјана Стојисављевић, Филолошки факултет, Бања Лука
и Петар Милатовић, књижевник, главни и одговорни уредник часописа
„Словословље“, Беч
 Бања Лука – Беч, 11. јун 2015.

АПЕЛ ЗА БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

упућен: Српској академији наука и уметности (САНУ), Оделењу

језика и књижевности, Кнез Михаилова 35, Београд.

ojklmu@sanu.ac.rs; Матици српској, Матице српске 1, Нови Сад.

ms@maticasrpska.org.rs; Удружењу књижевника Србије,

Француска 7, Београд. uks.srbije@gmail.com; Удружењу

књижевника Црне Горе, Подгорица

udruzenjeknjizevnikacg@gmail.com; Удружењу књижевника РС,

Бања Лука. jolinasn@gmail.com; Друштву књижевника КИМ,

Косовска Митровица. knjizevnodrustvokim@yahoo.com,

milanmitrix@yahoo.com, macanmik@gmail.com

Поштована господо,

 Дубоко забринути због катастрофалног стања целог српског народа на
језичком, културном, националном, економском, привредном и сваком другом
плану, које означaва најдубљи морални и национални пад у целокупној
досадашњој историји, с једне стране; осећајући дубоку одговорност пред српским
потомством коме остављамо разваљену кућу од темеља до крова, с друге стране;
као ствараоци који су склопови мисоаних, духовни и емотивних констелацијиа по
мери Бога који се не миримо са последицама које нам наметнуше програмери
хаоса, с треће стране, апелујемо на Вас да се уприличи БЕОГРАДСКИ
КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР који би скупио расуто и усправио посрнуло!
 Потомства немају ништа од кајања предака, а нарочито ако се зна да је
кајање прекасно схватање. Од прекасног схватања предака имамо двоструку
штету: предачку и потомачку! Да се не би предачка штета наставила кроз
трагедију потомака, морална дужност сваког мислећег човека је да се
бескомпромисно обрачуна са свим носиоцима лажи, да бескомпромисно бране
право на Истину. Право на Истину човеку је до Бога дато и нико никоме није дао
право да некоме ускраћује Божје право! Онај ко Истину љуби више изнад свега,
тај је аристократа неба по овоземаљсој плакаоници и у свако доба ужива
гостопримство Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом
купује се цело небо које свима нама изнад глава; дакле, тај са Богом разговара на
равној нози, јер је Бог у самом човеку као склопу мисаоних констелација по
Његовој мери! Дакле, будимо сви по мери Бога а не Сатане, престанимо да
верујемо у невероватно, не заговарајмо мир џелата у кући жртве, не љубимо
захвално гробарску лопату у рукама зачуђеног гробара који не очекује толики
степен сервилности српске интелигенције која не сме да загази у најмутнију воду
националне велеиздаје, дакле, синтезом препородитељског начела: хтети, смети,
умети служити народу, уприличимо сви заједно.

АПЕЛ ЗА БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

Изгубљено је само оно чега смо се одрекли
 1. Срби као народ више не могу да беже од самоодговорности
као ни од самоспознања да нас је Запад давно жртвовао како би се у
данашњици доминација западноевропског погледа на свет силомнаметнула у дејтонској БиХ, а након НАТО бомбардовања у Србији и Црној Гори.
 Као народу забрањено нам је да артикулишемо отпор и спознамо
ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом
културом, у првом реду над језиком и књижевношћу као и српском
ћирилицом, што је све корак по корак запоседано од стране хрватских
филолошких грабљиваца, одавно попримивши размере културног
геноцида – културоцида пројектованог од стране србомрског
хабсбургизма чији је први плен био српски језик и епске народне
песме. Новосадски договор (1954) био је наставак тог антисрпског
деловања иза кога су стајале неохабсбуршке, кроатокомунистичке
силе предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог
порекла званим Тито. Намера Хрвата била је “да Срби прихвате
хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет
на књижевни језик на штокавској основи био потпуно остварен.“ (1)

 Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури
и духовности, а нарочито у погледу судбине српског језика и
књижевности те српског писма, ћирилице, што је све у новој
прерасподели духовних добара засвојатано без остатка од стране
хрватских монополизатора, ми устајемо против политике
„самоотуђења“, а уистину, „самопљувања“ коју нам је дуго наметала
новолингвистичка елита када је у старту омеђила свој такозвани
„филолошки рат“, усредсредивши га искључиво против такозваног
католичког филолошког програма, али не из Загреба као места уроте
него преусмеривши га у правцу Београда! Сада знамо да је то био
стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета
отпораша, те помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких
дорадника у нашим властитим редовима без чије помоћи се не би
могао реализовати амбициозни пројекат промене светоназора код
Срба у правцу надконфесионалног "српства" по захтевима идеологије
глобализма.
 Та идеологија има за циљ да легализује сва претходна
империјална освајања Запада на штету српског народа који је
присиљен да прихвати њихово тумачење наше историје на које смо се
обавезали Берлинским конгресом 1878. године, забранивши нам сваки
покушај ревизије те и такве историјске „истине“ уколико намеравамо
у ЕУ. Исти захтев је испоручен и по питању Бечког договора,
инсистирањем на вуковском, натконфесионалном српству Срба сва
три верозакона уместо светосавском српству.

 2. Српски становиште, политичко и културно, које би значило
одбрану наших права на етничку и државну самобитност налаже да
као народ морамо да повратимо изгубљени суверенитет над српским
језиком и књижевношћу, руковођени начелом да један народ може
само једну књижевност да има, а не да се измишљају народи и
вештачки кроје национални идентитети. У то име Срби се у
установљењу система српске књижевности морају да позову на
систем на којем почива свачија књижевност у свијету, а то је језик, те
да то правило доследно применe и на нашој књижевности коју
одликује високи степен језичке јединствености који се не може
доводити у питање. Сваки писац улази у корпус једне књижевности,
не по месту рођења него по језику којим пише, то се стога један писац
сврстава у српску књижевност искључиво по језику као српскојезички
писац, ма колико та књижевност била национално разуђена. Српско
становиште осветлило би својатање српске филолошке, историјске и
културне баштине од стране Хрвата, отпочето прво на простору
бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором као почетним
стадијумом у гусарењу по српској баштини. До данас оно се
незауставиво шири на целокупну српску духовност, јер су хрватски
несузбијани апетити на све српско у међувремену нарасли до
етноцида.

 Организовањем Београдског књижевног договора, за који се
залажемо, ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој
циљ и униште српско православну културу на Балкану, што се
непрестано захтевало још од времена бечког двора. Тиме би се стало у
крај спровођењу старих планова Запада о преотимању српског
културног и националног идентитета од стране у највећем постотку
лажних Хрвата, тих покатоличених Срба и лажних Бошњака,
исламизованих Срба, али и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови
планови у садашњости проводили су се под надзором јудеокршћана
предвођених лажним Јеврејима, о којим је зналачки писао
јудеомасонски псеудоконвертит Андрић. Они би да од Срба, тог
старог аутохтоног европског народа који је другим народима Еропе и
Евроазије подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преотму
атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности и тако
покоре овај део још непокореног Хелмског полуострва.

 3. „Наше небо почиње овде“, у организовању Београдског
књижевног договора који би био пандан Бечком књижевном договору.
Српско становиште нас поучава и усмерава да је изгубљено само оно
чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, заверенички и
далеко од отаџбине, испројектовали и преотели традиционални српски
непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски
и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су
недела према српском народу била управо геноцидна. Том Бечком
договору након цео век од његовог потписивања начињен је био
пандам у још горем Новосадском књижевном договору који су
организовали насљедници хабсбургизма – титоисти и кроатофилски
југокомунисти, обновивши завет да ће до краја да заврше посао који
су у конспиративној илегали покренули србомрзачки колонијални
геостратези. Данашњи српски нараштај има задатак који му је вријеме
поставило да коначно спозна проблеме „српско-хрватске релације“ (2)
и успостави систем српске књижевности која је духовни ресурс
српског народа који се не може подвести ни под чије лажно етничко
име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним
лажима бечке администрације да такозваном књижевнојезичком
реформом чини добро српском народу, то ми који смо искусили
благодети НАТО агресије јудеоатлантиста и нуклеарни напад звани
„Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо лажи и
градимо свој спознајни систем на чињеници да је то била неопростива
грешка с којом се Срби никад не смију помирити већ је треба
протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог
Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања
празнине истином: да је Вукова једина „заслуга“ што је према
Копитаревом признању „поништио језичку разлику између
римокатоличких и православних Јужних Словена чиме је главна
препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек
уклоњена“ (3) . Шта је добио заузврат? Српски народ ништа, него је
ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета
брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког
 Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије скупа са
Вуком из српске филологије треба коначно отпослати у пензију
кабалистичког „српског лексикографа“ Радмила Маројевића и остале
послушне англоамеричке брбљивце, те вуковске сумашедлије које су
по посљедњи пут извукли Вука из нафталина и назвали га
„горостасом“. По чему другом већ по горостасној лажи коју нам је уз
помоћ „добрих пријатеља“ једном давно сервирао поништивши
језичку разлику између православних и римокатолика како би тим
лакше Срби били преведени у папештво чиме је била отворена
хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било

 4. Мало ко је од српске интелигенције свестан поразне истине да
у словенским земљама није дозвољен развој науке већ се оне настоје
по сваку цену да држе под туторством западне космополитске науке.
Бројна таква учења, попут оног тзв. обновљене србистике које нас је
још једном вратило у бечко ропство, била су проносиоци вешто
осмишљене антихришћанске идеологије новог доба у којој је ради
њене што лакше пријемчивости било присутно продужено дејство
комунистичког насљеђа на које су Срби због дуго наметане
идеологије југословенства и данас неотпорни. Да би се зауставила
даља манипулација филологијом и девастација српске националне
самосвести од стране лажних учења без интелектуалне части, којим су
нам западњаци тумачили какав треба да имамо однос према
највреднијем српском духовном благу, српском језику, српској
ћирилици и српској књижевности, а он је увек био дубоко
анационалан и антиправославан, неопходно је да се вратимо древном
учењу наше српске аутохтоничке школе, која је у своје време била
толико јака да су јој Немци из дубоког страха од њеног заживљавања
супротставили такозвану ватиканско-бечко-берлинско-масонску
филилошку и историјску школу.
 Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом
такозване обновљене србистике која садржи опасне лажи, поставши
заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног
установљења стратегије српске културне политике на целокупном
српском етничком простору зарад њеног покиданог континуитета.
Овај важан задатак могуће је реализовати путем пробуђених
појединаца спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као
језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвести. У то име,
а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске
србистике утемељене Бечким, а потврђене Новосадским књижевним
договором, тим спектаклима псеудоуједињења, намеће се задатак
организовања Београдског књижевног договора који би значио наше
променоумље и покајање за силне грешке почињене од Вука до наших
дана према српској култури. Све оне сведоче да се радило о
систематском подривању на штету српског православља.

 5. Овај договор почивао би на минимуму заједничких културних
и националних интереса Срба у српским земљама и значио би одбрану
и очување српског језика екавског и ијекавског изговора, српског
писма, ћирилица као и књижевности написане на српском језику.
Београдски књижевни договор обавезивао би на „повратак српском
становишту“ (М. Црњански) као императив у самоостварењу српске
културне политике којом би била озакоњена српскојезичка
књижевност. Њој би се, коначно, вратио украдени и засвојатани
суверенитет, у првом реду од стране укупне прохрватске културне
политике перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране
масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по
принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не
подлијеже икаквом накнадном разматрању, док је све што је
именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично,
осјенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар).
Овакво опредмећење српске културе одразио се катастрофално на
обеспућену српску духовност само зато што није била изграђена
чврста српска културна политика која би почивала на националном
становишту. Да би се делотворно могло одговорити на
мондијалистичко политичарење које води преосмишљавању наше
духовности у западну хемисферу, неопходно је не само разоткрити и
изнети у јавности намере нових колонизатора него и институционално
стати у одбрану српског језика, књижевности како би се коначно
зауставило њено десуверенизовање. Посебно у околностима у којим у
Широком Бријегу, месту највећег усташког отпора антифашизму од
стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски
крсташи подижу споменик такозваној хрватској ћирилици (4), како би
се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак у
Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева дела у систему
хрватске књижевности у БиХ као и оне у Републици Хрватској.
Најхитније је потребно делотворно одговорити на овај србофобни
удар којим се прекрајају темељи српске културе претећи затирању
српског националног идентитета.
 Београдски књижевни договор, чије организовање заговарамо,
морао би да буде утемељен на принципу да српски народ једну
књижевност мора да има јер би се само тиме зауставио трагични
раскол унутар српске књижевности. У лексикону те јединствене
српскојезичке књижевности налазили би се сви они који су стварали и
стварају на српској језику. То је начин да се делотворно проведе
деколонизовање српскојезичке књижевности настале као плод
укрштања различитих културних образаца, чиме би се послала у
прошлост дуга владавина, нарочито Београдским универзитетом,
јагићевске периодизације књижевности. Она је служила као ментала
блокада коју су нам инсталисали још на Великој школи, а која је
почивала на концепту југословенске књижевности Хрвато-Срба са
уграђеном могућношћу поделе заједничке књижевности на српску и
хрватску.

 6. Једини начин да повратимо суверенитет над српском
књижевношћу у овом времену натократије јесте онај под именом
српскојезичке књижевности за коју се залажемо, што није никаква
заједничка већ јединствена књижевност, написана на српском језику.
Текст Београдског књижевног договора којим би се пропртио пут до
ослобођења српске књижевности од досадашњих кривотворења
истине о њеном идентитету и робовања политичким циљевима
хрватства које је насилно наметнуто српском народу још од стране
хабсбургизма би у виду приједлога гласио:
 „Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском
књижевном договору којим је Србима на превару био отет
суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским
писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да
има и један језик да има и једно писмо да има. Гледајући како нам је
књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и
бошњачку и још раздељену по азбуци и правопису, одлучни смо да се
све учини како би се у књижевности Срби коначно сложили и
ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски
народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице и
јединственог правописа.“

 7. Београдским књижевним договором окончала би се казнена
експедиција против Срба и срушило колонијално лажно учење
сербокроатистике и оно нових окупатора, „тројице вучића“
атлантосрбистике, изашлих из идеологије јудеодемократије који су
обновили обредно клањање Вуку. Овај договор био би манифест
српске саборности којим бисмо аутокритично исправили неправде
које су нам од 1850. чинили бечки „шпицлови“ под плаштом
октоподског екуменизма са Хрватима; оним истим који су у
посљедњем антихришћанском походу на Исток прогнали 800.000
Срба из Хрватске. Ти исти су својевремено под плаштом уједињења
књижевности источног и западног верозакона преотели од Срба
суверенитет над српским језиком и српском народном књижевношћу
каналишући путеве њиховог постепеног хрватизовања што би водило
у сигурни нестанак српске културе.
 На Новосадском договору је позивањем на `начело националног
суверенитета и права сваког народа на властити језички медиј
националног и културног живота`, хрватски језик био изједначен са
српским језиком. Растурање српског језика и књижевности путем
научних протокола који су селективно примењивали и увек на штету
Срба било је настављено и након Декларације о називу и положају
хрватског књижевног језика настојањем да се српски језик и даље
изнутра дели стварањем босанскохерцеговачког, а потом црногорског
књижевнојезичког стандарда.
 Београдским књижевним договором ми развијамо осетљивост
према истини, тој честици божанског у нама која нас позива да изнад
себе признамо само истину и то ону нарочите врсте: о Србима као
староставном европском народу који би западни властодршци опијени
влашћу да затру, чинећи зло туђом руком, путем српске разбраће како
би верски јаз међу њима био што дубљи.
 Београдским договором поништиле би се све штетне одлуке
донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних
народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и
црногорског језика и истих таквих књижевности, на рачун српског
народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и
државног простора. Овим договором требало би да се стави тачка на
дуго узгајани ропски менталитет код савремених православних
хришћана те усвоји поништење свих одлука Бечког и Новосадског
књижевног договора о заједничком језику и писму, утемељењем
српског језика и српског писма, ћирилице као уставне категорије, као
и поништењем свих декларација о проглашењу лажних језика. (5)
 Београдски договор прогласио би одлуку о поништењу учења
тзв. бечко-берлинске школе као једне шовинистичке измишљотине
која је век и по „производила пристанак“ (Чомски) на колонизовање
српског језика обрађујући ум генерација Срба својом рушилачком
идеологијом. Она је српском народу наметнула лажну филологију и
присилила га да на таквим лажима одгаја сопствене нараштаје
позивањем на Бечки књижевни договор којим је јединствени српски
језик, правопис и писмо био уједињен са римокатоличком културом
путем заједничког језика и заједничке српске народне књижевности.
Показало се да је то тзв. уједињење било само декларативно и веома
селективно јер се уистину уједињавало само оно што се намјеравало
преотети како би се Хрвати, како-тако, дочепали српске народне
књижевности која им је послужила као темељ у језичком уједињењу
на основу заједничког народног језика.

 8. Срби нису пострадали три пута у XX веку зато што су Срби,
већ што су православни Срби који се налазе на размеђу Истока и
Запада, две хришћанске цивилизације од којих она западна неће да
разуме источну цивилизацију већ је упорно настоји да покори. Срби
већ десет векова заустављају западни крсташки поход на Исток да би
на крају западног пута већ читав миленијум упорно остојали
непокорени, данас, додуше, на Уни, али нипошто на Дрини колико год
јудеокршћански Запад о томе сањао. Само у прошлом веку три пута се
на удару нашло Светосавље са својом аутохтоном културом и
књижевношћу изложеној немилосрдној колонизацији која је у пракси
значила њено хрваћење и босанчење само зато што се радило о
књижевности православних Срба. Зар само то није довољно да
произведе отпор ропском менталитету који нам намеће најкобнији
покрет у модерном добу који је комбинација комунизма и ционизма, а
зове се нови светски поредак?
 Хрватски поробљивачи српске духовности, задужени за промјену
књижевнојезичког режима у постдејтонској Босни претварањем
српске културе у „отворену“ културу у коју улази ко хоће и узима шта
хоће, не престају са лажним мудровањем како би Андрића вратили у
окриље хрватске књижевности. Није њима стало само до Андрића као
великог писца већ им је стало до нечег много вреднијег: враћањем
његовим међу хрватске писце он би постао, ако већ и није, водећи
хрватски писац. Ако је Андрић водећи хрватски писац, а претходно је
и водећи српски писац, зар то у исходу не води ка закључку да се на
тај начин превођењем његовим у Хрвате и сва српска књижевност,
расточена, десуверенизована и расправослављена, не преводи у
хрватску. Матица хрватска у Федерацији БиХ и овога је пута центар
подривачке делатности против српске културе; специјалиста за
провокацију и дестабилизацију, а уистину балканизацију и
сорошизацију сегментоване српске културе претворене у „terra
nullius“, ничију земљу, предвођена њеним предсједником Мирком
Марјановићем који не престаје да мудрује:
 “Српски језикословци и након распада Југославије не одустају од
доказивања да су хрватски, српски, црногорски и босански језик један
језик. Ако је тако, онда је Андрић писац и свих тих језика, па дакле и
хрватског. У чему је онда проблем уврстити Андрића у сваку од
националних књижевности набројених језика? Или нам и на тај начин
хоће да кажу: зовите ви те језике како хоћете, у њима је само један
језик, српски“ - коментар је Мирка Марјановића.
 Па заиста, ако један Андрић као „отворени писац“ са својом
културно-политичком конструкцијом идентитета према
Марјановићевом суду може да буде водећи књижевник свих тих
националних књижевности, то значи само једно: да се ради о једној
књижевности као што се ради о јединственом језику на којем је
написана та књижевност. Ово је граница преко које Срби не смију да
пређу будући да та књижевност није написана ни на каквом
заједничком језику него се ради о језику српском те је сходно томе и
та књижевност српскојезичка књижевност.
 Неповратно је прошло време када су Хрвати да не би признали
да говоре српским проглашавали наш језик југословенским или
српскохрватским, српску књижевност за југословенску књижевност да
би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну
ликвидацију Југославије што је у дело након пола века провео Стипе
Месић. Ако је Месић могао да ликвидира државу у коју су Срби унели
две националне државе, зар Срби такође не могу да пониште
резултате два апсолутно штетна књижевна „договора“?
 Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на
други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да
мења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу
србизује име (6) како би био Србин и по оцу, а не по језику! Довољно је
да ствара на српском језику тако да је сваки такав писац по природи
ствари српскојезички писац будући да улази у националну
књижевност онога народа на чијим језику ствара.
 Стога, ако је српска престоница Београд исувише дуго била глува
на све гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да нам је
српска књижевност пред окупацијом, дошло је време да се та
књижевност коначно ослободи великохрватског пројекта који је бацио
у запећак велику књижевност насталу на српском језику. Срби
коначно морају престати да буду Дон Кихоти на Хелмском
полуострву и схвате да је српски језик наша отаџбина, а она се никоме
не поклања. Српски језик и књижевност на њему стварана није ничија
прћија па да је појединац може да својата и њоме тргује. За њено
ослобођење од унутрашње окупације морамо бити спремни на борбу
без обзира на жртву јер се у супротном нећемо успети као народ да
сачувамо.
 Убећени смо, поштована господо, да ће историјска одговорност и
морални кредибилитет у свима нама положити испит савести, да овај
Апел неће бити само глас вапијућег у пустињи, већ да ћемо сви
заједно бити Vox populi, vox De (Глас народа, глас Бога), јер онај ко је
са народом тај је купио улазницу за Вечност!

 У то име, поштована господо, желимо Вам свако добро од
Господа Бога!

Проф. др Мирјана Стојисављевић
Филолошки факултет
Бања Лука

Петар Милатовић,
књижевник,главни и одговорни уредник часописа „Словословље“, Беч

Бања Лука – Беч, 11. јун 2015.

НАПОМЕНЕ

(1) Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Дечије новине, Горњи

Милановац, 1991, 92.

(2) М. Радовановић, Планирање језика, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004, 40.

(3) Какав је уистину био изворни карактер Вукове књижевнојезичке реформе,

упечатљиво свједочи његов јересоучитељ, велики архитекта аустросрбистике, Копитар

кроз сочињеније написано двадест и три године прије фамозног Бечког књижевног

договора, 1827. године, из којег је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму

распарчавања и католизовања српства: „Српска православна црква чувањем старог језика

Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних

Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука

Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у

римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе

пасти у руке.“ П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379.

(4) Још се 1627. године Римска конгрегација за пропаганду вјере залагала да би

било боље црквене књиге зарад прозелитизма штампати ћирилицом јер се већином у

Далмацији употребљавала „босанчица“.

(5) Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика у Републици

Хрватској пратила је паралелно у БиХ „сестрињска“ Сарајевска декларација о хрватском

језику, објављена 1971. године у вријеме Маспока, која је била проглас

“босанскохрватских књижевника и интелектуалаца“ који су се залагали за “хрватску

националну и културну сувереност“. Као далеки продужени ехо сарајевске декларације

настала је Декларација о уставно-правном положају Хрвата у БиХ усвојена у Неуму 2005.

године. У њој се Хрвати и овога пута потакнути „неравноправним уставно-правним

стварним положајем хрватског народа у БиХ“, који се огледа у расељености и

немогућности повратка, „поглавито у РС“, залажу за три, а не као што је Дејтонски

мировни докумнт прописао, двије федералне јединице. Циљ је познат: укидање

Републике Српске, тј. ентитетске структуре државе.

(6) То је учинио Иво Андрић када је 1951 године вадио личну карту у којој је у

рубрици за националност уписао „Србин“, а за име оца не Антон или, према другима,

фра-Амброзије (Перчинлић) већ Антоније!

==  Извор: Словословље  

КЊИГА О ХРАСТУ Јанка Вујиновића

У ПОРТИ шабачке цркве Светих апостола Петра и Павла, одржана је промоција романа "Књига о храсту" Јанка Вујиновића. Пред многобројном публиком и свештенством, о књизи су говорили академик Матија Бећковић, др Миодраг Матицки, филолог и песник Милан Лукић, док је фрагменте књиге публици дочарао драмски уметник Љубивоје Тадић.

Са представљања Вујиновићеве књиге у порти цркве

"Књигом о храсту" Вујиновић је испевао поему о свом завичају, истакао је Бећковић и додао да је ова обимна књига у којој ниједна реч није случајна ни сувишна, писана са великим стрпљењем и љубављу.

- Она личи на оне књиге отворене форме које никада не могу да се заврше. Када је ових дана требало да се додели једна важна књижевна награда, ови књигу награда је заобишла, јер су казали да нису знали у који књижевни род да је сврстају. А та примедба је, у ствари, била и најбоља препорука да је награде - рекао је Бећковић.

Описујући Вујиновићеву књигу као сагу о Великом рату, Матицки је истакао вешто комбиновање више стилова нарације.

- Вујиновићево виђење Великог рата није израђено као пут кроз историју од сарајевског атентата до пробоја Солунског фронта, како бисмо очекивали, већ је реч о понирању у судбину народа оличеног у храсту, о његовој трагичној судбини да буде запаљен од освајача. Он и данас тиња и уме да се разгори - рекао је др Матицки.

Аутор је изразио наду да ће управо у Шапцу "Књига о храсту" бити с пажњом читана и тумачена, јер се у највећем делу романа говори о овом крају. Вујиновић је шабачкој публици најавио могућност наставка романа.

- Овде је све толико натопљено историјом да, где год се зачепрка, може се открити део ње. Говорити о историји у граду који је један од највише страдалих места у Првом светском рату, али и у Другом, изгледа ми сувишно - рекао је Јанко Вујиновић.

ПЕСНИК И ПРОЗАИСТА

Као песник и прозни писац, Вујиновић је до сада објавио седам књига, писао је за радио и телевизију, а аутор је и великог броја књижевних радова. Његове књиге превођене су на пољски, македонски, румунски, а књижевне радове објављивао је на енглеском, руском, пољском, немачком, румунском, мађарском, хебрејском, шведском и македонском језику.

Шабац: Поема завичају | Култура | Novosti.rs

Веровали или не: СРБИСТАН!ЈОК, БРЕ!

На улазу из Македоније у Србију на српској царини пише Сербистан !!!... 

   = извор: Свет

_______

СРБИСТАН

Назив за Србију који нам долази из турског, где ову земљу заиста зову Сирбистан (са „и“), али би изворно потицао од индо-иранског, где „стан“, значи „земља“, „стајалиште“, „упориште“ одакле ми имамо глагол „стати“, а Енглези „стате“, Франци „етат“ итд. Ето, Срби још ту „стали“, а ови други се „одржавили“, да се тако духовито изразим, све се смешкајући у себи, задовољан својом способношћу повлачења паралела...

Али нећу да се тако духовито изразим, јер ћу тако личити на све оне арафат-дукатлије и младобудне активисте политичких партија који користе овај израз за Србију зато што мисле да су скапирали ствар. Зато што су прочитали пар књига и што као гледају вести, а онда наставе да гледају и шта иде после вести. Зато што им је причала кева како ју је шетала шалтеруша када је ишла да им пријави испит. Зато што масе у бусу смрде а они знају шта је дезодоранс. Зато што имају интернет као прозор у свет, а немају конкретна умећа као врата у тај исти свет.

Јер „Србистан“ је као фора, хахаха, капираш, то нам говори како је Србија исто ко Исток, Централна Азија јеботе, што аутоматски значи распад и пропаст, деспотију и прћију. Да се разумемо, а) Србија јесте курац од државе из многих разлога о којима сада не вреди расправљати, биће ово ионако подужа дефка и б) ако се родиш у неком „стану“, у 90% случајева уместо цуцле одмах добијеш главић у уста, који само расте како и ти растеш. Али, поента је у томе да када кажеш „Србистан“, кажеш да је овде исто као тамо, а тиме само показујеш колико појма немаш о томе како је стварно тим људима и који је јебени згодитак на планетарној лутрији бити људска јединка беле пути у држави са континенталном климом и каквим-таквим здравственим осигурањем. Зато ме зајеби с том "фором", јер ако још једном то негде чујем/прочитам, има даодлемим начисто!

       = извор: Вукајлија

______

Живимо ли у Србистану или Србији?

Велики број наших суграђана може да се "похвали" да је живео у четири државе, СФРЈ, Савезној републици Југославији, Србији и Црној Гори и Србији. Ипак, једна седамнаестогодишњакиња својом личном картом може да докаже да тренутно живи у - Србистану. 

Тако смо понекад у шали, али и моментима огорчености називали нашу земљу, али Србија званично никада није била Србистан. Барем је тако било до данас, када је Ксенија Сисојевић у Полицијској управи Вождовац преузела личну карту своје 17-годишње ћерке. На њој су неки од кључних података, укључујући и назив државе, били на турском језику. 

"Уместо да симболично прославимо били смо затечени, све је било на турском..." 

Прва становница Србистана се, према речима мајке, осећа више него збуњено. 

"Ово је сулудо." 

Ово би у сваком случају могао бити врло непријатан пропуст државних органа, ако није у питању обичан лапсус или грешка у софтверу.Припадници МУП-а још увек обрађују податке које смо им проследили, покушавајући да установе порекло овогпроблема. Право на одабир страног језика у личним документима имају припадници националних мањина али Сисојевићи кажу да не припадају ниједној, и надају се да ће грешка брзо бити отклоњења.

    = извор: Б92

______________

     ЦРНИ ГРУЈА И КАМЕН МУДРОСТИ – СРБИСТАН   

__________________

    ПОВЕЗАНО: Прича o Србистану и мајмунима… (1) 

Србистан је земља чуда. Зашто?
Пробаћемо да дочарамо у причи о ПРИМАТИМА и EXPERTIMA!
П.С.
На инсистирање Друштва за заштиту жвотиња извињавам се БАБУНИМА! A уколико неки EXPERT у причи препозна себе нећемо му се извињавати. Учинили смо то намерно.
   = извор: Стево Куриџа18. 02. 2015 године

    ______________   наставља се!!