SEJDEFU MAJKA BUDJASE - SILVANA ARMENULIC

Mилешевско ходочашћe

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

PrevNext

18. јул 2015.

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Украли прилоге из манастира Милешева
• 
  Мистерија саркофага Светог Саве

• Манастир Милешева - црква Белог анђела
• Представљена монографија „Манастир Милешева“
• Партријарх освештао руско звоно у Милешеви

МАНАСТИР Милешева из 13. века у којем је сахрањен Свети Сава, монументалне средњовековне испоснице у пећинама над амбисом фантастичне клисуре Милешевке и древна тврђава Милешевац на брду над бајковитим крајоликом, пружају непоновљиво искуство посетиоцима, било да су ходочасници, љубитељи културе и природе или желе да доживе авантуру.

Блиставо бела Милешева, задужбина светог краља Владислава Немањића, у ждрелу дубоке клисуре, симбол је овог дела западне Србије. Саздан на раскршћу великих средњовековних путева из Поморја ка срцу Србије, манастир је од настанка био мета поклоника и великог броја путника из целог Средоземља. Због неописиве вреве на тргу испред манастирских зидина која је почела да омета монахе, подигнут је нови трговачки град Пријепоље. До нашег времена он је сачувао трагове култура које су обитавале на овом поднебљу.

Језгро данашњег града удаљено је пет километара од Милешеве, до које се може доћи и пешке, пријатном једносатном шетњом стазом под мирисним липама дуж изузетно лепо уређене обале Милешевке. Таксисти којих има у великом броју и непрестано круже, вожњу до манастирског комплекс наплаћују око 250 динара. Уморни путници обично предахну у великој модерној гостопримници пре него што уђу у цркву, где остају без даха пред живописом који је и после осам османлијских рушења манастира задржао потресну лепоту. Далеке 1883. британски путописац Артур Еванс је сведочио: “Ништа што је Ђото створио не може се поредити с лепотом ‘Анђела’ из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве.”

Осамдесетих година прошлог века, слика фреске милешевског “Белог анђела” налазила се међу снимцима највреднијих људских достигнућа који су послати сондом у свемир да нас представе евентуалним ванземаљским цивилизацијама. Краљевска задужбина још увек чува и шаку Светог Саве, спасену од јаничарског Синан-паше, који је 1594. спалио мошти српског светитеља у жељи да уништи његов култ. Странаца је и данас много међу 170.000 гостију који годишње посете Милешеву.

Припрат са саркофагом Светог Саве

У манастиру се налази и велика ризница. Међу многим драгоценим експонатима истиче се жезло Светог Саве, поклон васељенског патријарха после добијања аутокефалности Српске православне цркве. Непосредно иза манастира спушта се пут који води ка дну клисуре, а затим се после кратког стрмог успона долази у подножје оштрог врха са остацима утврђеног града Милешевца.

Испод градских зидина налази се скривена стаза која води до Савине испоснице, низа великих пећина у зиду клисуре у којима су у средњем веку монаси тиховали, преводили и преписивали књиге. На местима где је монашка стаза ка испосницама најужа постављени су ланци причвршћени за стену тако да је пролаз безбедан. О испосницама постоји мноштво легенди, а најпознатије предање је о светој води у отвору на дну пећине у који може да се угура само једна рука. Предање каже да чудесну воду не могу да дохвате грешни.

СПАВАЊЕ У КОНАЦИМА

СА друге стране реке налазе се рибњак с пастрмкама и ресторан у који авантуристи и ходочасници свраћају на крају својих похода. Ко жели да остане дуже, може да преспава у новим, комфорним манастирским конацима, где преноћиште стаје 1.000 динара, док је у сеоским домаћинствима упола јефтиније.

Авантура милешевског ходочашћа | Туризам | Novosti.rs

- Неко неук је оценио да базилику треба сакрити од јавности, иако је реч о непроцењивом сведочанству да је Југоисток Европе био простор где је хришћанство израсло у светску религију - каже др Поповић, историчар и теолог

ОДЛУКА да се остаци епископске цркве из 4. века крај Беле Паланке покопају под асфалт ауто-пута показује стање нашег духа, који се олако одриче од баштине и идентитета, каже протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, професор Богословског факултета у Београду. 

- Неко неук је оценио да базилику треба сакрити од јавности, иако је реч о непроцењивом сведочанству да је Југоисток Европе био простор где је хришћанство израсло у светску религију - каже др Поповић, историчар и теолог.

Саговорник "Новости" наглашава да су археолошка истраживања у Србији, иако малог обима у односу на остатак света, дала изузетна материјална сведочанства о преласку света у монотеистичку еру.

- На самом почетку историје хришћанске цркве у канонским књигама Новог завета срећемо прве хришћанске заједнице и општине на крајњем југу Балканског полуострва - каже др Поповић. - Постапостолски период није довољно познат из писаних извора и археологија ту даје одговоре који недостају. Кад се материјални остаци базилика и крстионица пронађених код нас посматрају заједно с писаним изворима, добијамо слику овдашње хришћанске цивилизације које организационо заживела већ на самом почетку 4. века. Њени трагови су препознатљиви и видљиви и у нашем времену.

Балканско полуострво је од апостолских времена било мисионарски простор јер се хришћанство ширило као "религија градова".

- Проповеда се тамо где су људи, а њих има највише у градским срединама и зато су свети апостоли из Мале Азије дошли прво на густо насељени југоисток Европе - објашњава др Поповић. - Преко Балканског полуострва које излази на Средоземно море водили су најважнији путеви из средње Европе у Азију, Блиски исток и Северну Африку. Апостоли проповедају у метрополама на тим путевима, о чему је сведочанство оставио свети еванђелиста Лука у Делима апостолским.

Лекар Лука постао је сапутник Светог апостола Павла кад је око 50. године наше ере прешао из Мале Азије у Европу. За први центар ширења нове вере одабрао је Филипе, највећи град римске провинције Македоније, метрополу на путу Via Egnatia, главној копненој саобраћајници која је пресецала Балканско полуострво на правцу исток - запад. Следећа станица еванђелиста био је велики лучки град Солун, где се Via Egnatia укрштао са Via Militaris-ом (Војним путем), који је кроз Моравско-вардарску долину водио ка Подунављу.

Пут којим су легије ишле у ратове за освајање Истока, за апостоле Павла, Андреја и њихове ученике био је стаза ширења нове вере на Запад. Мисионари стварају велике хришћанске општине у градовима Скупи (Скопље), Улпијана (Липљан), Наисус (Ниш), Ремизијана (Бела Паланка), Виминацијум (Стари Костолац), Сингидунум (Београд).

- Ученици апостола Павла настављају да шире веру у градовима на важним путевима у долинама Дунава и Саве - каже професор Поповић. - Једни шире веру ка западу и северу Европе, а други проповедају у Далмацији, огромном простору који се простире од Истре до Лисиуса (Љеша у данашњој Албанији) и од јадранске обале до Посавине. Предања наводе и да су еванђелиста Лука и Тит, ученик апостола Павла, проповедали у Далмацији, а да је његов други ученик Андроник био епископ у Сирмијуму.

У следећа два века највећи број римских императора су "војнички цареви" из градова на територији данашње Србије, јер се са овог простора регрутују најбоље легије. Оне често ратују на Истоку одакле осим рана и ратног плена доносе и нове култове, међу којима и хришћанство. Градове на Војном путу у којима је у апостолско време посејано прво семе вере они запљускују новим таласом христијанизације. Број верника расте и метрополе Југоистока Европе постају седишта важних епископија.

Толерантан однос римских власти према хришћанству се мења кад неки проповедници и епископи почињу да позивају вернике на грађанску непослушност и да апелују на легионаре-хришћане да промене занимање јер је војни позив "нечастан". Уследио је свеопшти прогон хришћана, укључујући и оне с територије данашње Србије о чијим мученичким страдањима говоре житија из другог и трећег века. Међутим, војнички римски цареви брзо су уочили да такав прогон десеткује њихове најбоље легије, чијим војницима-хришћанима вера није смањивала борбеност.

- Први икада поменути легионари хришћани у римској војсци били су војници с наших простора - наводи др Поповић. - О њима се говори у извештајима о ратовима императора Марка Аурелија у другом веку против племена Квада. Историчар Јевсевије Кесаријски бележи да је рат водила Легија 12. Фулмината у којој је било много војника из источних провинција и извештава да је у сукобу с варварским племеном после молитве војника хришћана с истока настала велика бура и поплава и допринела победи римске војске.

Из такве војничко-хришћанске средине какава је била метропола Наисус са 24 околна града потекао је и будући император Константин. Рођен у војничкој породици у Наисусу, уочио је да се хришћанство, које је исповедала његова мајка, умногоме поклапало са строгим моралним кодексима који су и довели до успона Рима у светско царство. Зато се после победе у грађанском рату и ступања на престо усредсредио да богослови из мноштва еванђеоских учења издвоје канонска, која су преточена у државну религију. Строги хришћански морал је укомпонован у друштвени живот Рима и ревитализовао је империју у периоду њене највеће кризе, уздрману корупцијом и декаденцијом, без јасне идеје која би повезала многобројне народе светског царства. Константинова христијанизација државе је продужила живот источног дела империје, где је православље било чврсто утемељено, за цео миленијум.

НАСЛЕЂЕ- Овакво одрицање од баштине иде наруку само ревизионистима историје из такозване германске и англосаксонске школе, које и нису наука већ политичке конструкције. Будите сигурни, да Запад поседује наслеђе као наше брижљиво би га чувао. Нажалост, случај базилике је само један међу многима који показује како се односимо према својој баштини. То намеће и питање да ли смо је достојни - каже др Поповић, историчар и теолог.

- Хришћанство јесте рођено на Блиском истоку, али је у светску религију израсло на Балкану - каже др Поповић. - Српска православна црква баштини традицију Константиновог доба, па се и данас у епископским градовима његовог времена налазе седишта наших епархија. Неке метрополе и њихове епископије су током бурне балканске историје физички нестали, као што је случај с Ремизијаном, али су у целом хришћанском свету живе успомене на њеног епископа, великог проповедника и хришћанског песника, Светог Никиту. Зато је срамота да Срби којима је дато да баштине материјалне остатке његове цркве и сличне ранохришћанске локалитете, не чувају то наслеђе.

СВЕЦИ ИЗ ДЕПОНИЈЕ

БЕОГРАД такође има јединствен ранохришћански споменик с почетка 4. века, гробницу Светих великомученика Ермила и Стратоника у Брестовику крај Гроцке.

- Овај мартиријум је био до пре извесног времена најимпозантнија депонија у Србији. Кад смо очистили оронулу гробницу београдских светаца, открили смо таблу на којој пише да је реч о заштићеном споменику културе. Обновили смо богослужења крај гробнице светаца које поштује цео хришћански свет па сад и Срби су откривају какав споменик баштине - каже др Радомир Поповић.

Свети Ермил и Стратоник су почетком 4. века због исповедања хришћанства бачени у Дунав испод Београдске тврђаве, а тела су им испливала 18 стадија низводно, код данашњег Брестовика. Локални хришћани сахранили су их на брегу у озиданој гробници, која је пронађена у 19. веку.

Поповић: Са Балкана се ширило хришћанство | Репортаже | Novosti.rs

Politika je postala samo grana psihijatrije / Milan - Lane Gutović

Milan - Lane Gutović sa distance nekog ko je glumački ulazio u ulogu balkanskog političara sada kao „nezavisni posmatrač“ tumači našu političku i kulturnu scenu.

 Kuda plovi srpska „bela lađa“, ako još uopšte plovi?
- Vaša metafora je neobično tačna. Činjenice govore da smo još plovni objekat i da zbilja podsećamo na neku humorističku TV seriju. To jeste tačno, a kuda plovimo, znaju samo oni sa „vizijama“ i vidoviti.

Kao glumac igrali ste srpskog političara, amoralnog, pritvornog, gramzivog...
- Lik koji sam igrao je na samom početku bio samo amoralni, pritvorni i gramzivi direktorčić. Samim položajem na kome je bio, štete koje je mogao da nanese su bile lokalnog karaktera, a ne opasnost po državu. Tek je „razvojem“ naše zemlje taj direktorčić postao značajan političar. Njegovim usponom težina amoralnosti, gramzivosti i pritvornosti koju ima postaje tragedija za celu državu. Važno je da se razume: nije Šojić porastao kao nitkov! On je to bio i ostao. Naša država je izgubila mehanizme odbrane i postala žrtva i njega i njemu sličnih.

Koliko u tim našim realnim političarima ima vašeg Šojića, ko je kome tu inspirativan: on njima ili oni njemu?
- Kod nas su bitange tako jasno vidljive i tako dugo prisutne da su verovatno stekle i neki genetski kod. Zbog toga nije potrebno tražiti neku sličnost i podudarnost realnih političara i Šojića u postupcima. Ta sličnost Šojića i naših političara je instinktivna, jer je genetskog karaktera.

Bez politike se ne može, ali čini se da nam politika jede živote. Kakav je vaš odnos prema toj invaziji, jednom ste rekli da je to nesrećno odabrano zanimanje?
- Politika je najstarije zanimanje na svetu posle prostitucije. Zbog te blizine politika je primila elemente prostitucije. Osveta kupljenih diploma i doktorata je što politiku smatramo kurvanjem, a kooperativnost ispunjavanjem tuđih želja. Politika je postala samo grana psihijatrije.

Imate li ijednog favorita među političarima ili ih rangirate po tome ko vas više nervira?
- Nemam izabranika. Otkad je „demokratije“, vladajuća stranka pljucka prethodnu vladajuću garnituru i okrivljuje je za nedaće koje su nasledili. Novina je napredak u izražavanju gađenja. Nekada su to radili seoski đilkoši psovkama čije značenje za nas nije bilo maglovito. Sada se doktori nauka više muče da sastave rečenicu, nego što su se mučili da dobiju doktorat.

Kako razumete ono što radi i kako radi aktuelni srpski premijer?
- To čitam kao akciju zabrinutog optimiste, ili optimiste sa gorkim iskustvom. On radi ono što radi sirotan kada je pljusak. Pošto nema kišobran, bar stavi naočari da mu ovi sa kišobranima ne izbiju oči.

A predsednik?
- Svaka garnitura koja je dolazila na vlast imala je karakter vašarskog nakupca. Nakupac se dokopa ovce ili svinje i preprodaje je odmah tu na istom vašaru. Na pamet mu ne pada da je neguje i hrani. U tom vašarskom miljeu, naš predsednik sedi pod šatorom uz mlako pivo i nemoćno gleda kako se ovi naši brinu da li prodati državu sada, ili za sat, i šta prodati prvo. Da li to prodati ispanglovano ili je bolje prodati sa vunom… možda bez vune, sa glavom i džigericom ili bez toga...

Političari su vam, na neki način, kolege - i oni često glume. Kako biste ih, kao čovek od zanata, ocenili u toj disciplini?
- Mi glumci kada glumimo ne samo da znamo tekst nego često i znamo šta govorimo. Kada u tekstu treba da kažemo tekst koji ima poremećenu logiku, mi taj tekst izbrišemo. Političarima to ne smeta. Zbog toga nam vođe imaju napade neutemeljenog optimizma karakterističnog za neizlečive bolesnike.

Svet se uzburkao, imigranti, ukrajinska i grčka kriza, teroristički napadi po plažama... Plašite li se da ne dođe do opšteg rata?
- Ispostavlja se da je nama rat brat. Zamislite, da nije bilo prethodnog rata i razaranja fabrika, koliko bi više bilo nekorektnih privatizacija i koliko bismo sada imali više problema sa firmama koje ne vrede ništa. Da nije ovolikog pada nataliteta, zamislite koliko bi bilo više nezaposlenosti. Mogle bi da se nabrajaju prednosti da je to nekome potrebno. Nije me strah od onoga što dolazi. Više se uplašim kada se prisećam šta smo sve prošli bez rata.

Mladi i obrazovani ljudi napuštaju našu zemlju, to planira i jedan vaš kolega, ovde kao da niko ne vidi perspektivu. Kako na to gledate i imate li neku poruku?
- Naši fakulteti su koncipirani za broj studenata koji je odgovarao broju stanovnika Jugoslavije. Jugoslavije više nema, a broj fakulteta se još i povećao.

Preduzeća koja su zaposlenje davala raznim strukturama ne rade godinama, a mi i dalje školujemo kadrove za firme koje ne postoje. Pa kome mi školujemo tu decu ako ne za odlazak iz zemlje?

Između ostalog, vi ste i lice televizije, kako vam izgledaju današnji televizijski programi? Nekad su ljude za ekrane prikivale dobre i kvalitetne domaće serije, danas priprosti rijaliti programi - u čemu je magija tih, najčešće opskurnih TV formata?
- Kada se pojavio turbo-folk, izjava da je to jedino novo što se dešava na muzičkoj sceni Jugoslavije bila je za zgražavanje. Kasnije se ispostavilo da je to tačno, jer je taj tip muzike odgovarao našim neobrazovanim ljudima, a protiv te neobrazovanosti borila se zemlja emisijama koje su imale obrazovni karakter i nije uspela. Ostali smo neobrazovani. Naše TV kuće sada se takmiče u kopiranju inostranih programa koji su tamo imali najbolju gledanost. Najbolje prekopirano kod nas su „Parovi“. Zašto? Zato što su naši ljudi ostali nepismeni i neobrazovani… ostalo su akademici i doktori nauka. Televizija im je ponudila da se poistovete sa likovima iz tih emisija i oni to rade. Zato su naši televizijski programi primereni… Primereno jadni.

Volimo da ističemo kako smo kulturan narod, a u kulturu se ulaže mizerni deo budžeta. Kad ćemo shvatiti da kultura nije trošak?
- Shvatićemo onda kada kultura ne bude trošak. Od mesta rođenja Šekspira napravljen je turistički centar. Ima mnogo takvih primera. Ne ulazim u podatak da ogroman broj posetilaca te kuće nije pročitao nijedno delo Šekspira. Pa ako na neobrazovanju i gluposti mogu da opstaju „Parovi“, zašto ne opstaje i kultura?

Dvojica vaših kolega (Branislav Lečić, Voja Brajović) okušala su se kao ministri kulture, hoćemo li imati više sreće sa muzičarom, gospodinom Tasovcem?
- Iz vašeg pitanja se zaključuje da su glumci gospodin Lečić i gospodin Brajović bili nesrećan izbor, a da nas sa muzičarom gospodinom Tasovcem možda očekuje srećnije izvlačenje. Uz taj zaključak ispadne da je u našoj nesreći presudnu ulogu igralo zanimanje ministara, jer sa glumcima nismo imali sreće pa sada probamo sa muzičarima. A gde su slikari, vajari… Ima tu i nepravde. Toliko nesposobnih u drugim zanimanjima, a samo jedan ministar…

U vremenu kad niko više ništa i ne čita ili samo prevlače prstima po ekranima telefona vi čitate enciklopedije. Koju vrstu inspiracije tamo tražite?
- Enciklopedije lako uhvatiš u lažima i utajama. Dovoljno je da znaš kada je štampana i ko je tada bio na vlasti pa ono što je prećutala ima smisao i opravdanje. Inspiracija bi mogla da bude traženje onoga što se zaista desilo. 

Slugeranjstvo je uvek u modi Vi ste se ostvarili u vremenu kad se od glume moglo pristojno živeti, a glumci su bili poštovani. Kakva je perspektiva vaših mlađih kolega? - Nije se moglo pristojno živeti. Nas su spasavale tezge i ono što sam ja uradio. Počeo sam da se bavim privatnim poslovima. Okušali ste se i u privatnom biznisu. Sa ove distance, kakvo je to bilo iskustvo? - Veoma rizično i naporno. I tada je varijanta preživljavanja bila u ulagivanju vlastima. Slugeranjstvo je i tada, kao i danas, bilo u modi, ali sam bar sačuvao delove dostojanstva koje mi omogućava da danas bez stida govorim ovo.                    = izvor: BLIC online

Орден за Рустема Сејдића

Рустем Сејдић

За чувени Гвоздени пук везују се многа јуначка дела, а једно од њих односи се на трубача Рустема Сејдића, који је мимо команде одсвирао позив на јуриш српској војци. Не само што није кажњен по строгим војним правилима већ је за тај прекршај одликован орденом. Рустем је деда чувеног трубача Фејата Сејдића из Бојника, рођен 3. јануара 1892.

Историчар Добросав Туровић је у књизи „Јунаци гвозденог пука” забележио казивање јунака Властимира Илића, који је потанко испричао како се то догодило.

„Гвоздени пук је представљао једну од гвоздених песница наше старе српске војске. Где се појави, ту непријатељ по правилу није могао, чак и ако добро искрвари, да продре. У ноћи између 29. и 30. октобра 1916. пук је био одређен да заустави непријатеља који је надирао са Кајмакчалана са циљем да нас потисне. Противници су нам били бугарски војници из такође познате Рилске дивизије, сви одабрани, крупни људи који су добро баратали бомбама и камама. Три пута су противници те ноћи јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова. Трећи пут је ситуација била сасвим озбиљна – замало да наше отерају у Црну реку. У одлучном моменту, одједном, полетно и громогласно зачу се звук трубе који је позивао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех.

Када је свануло, постаде нам јасно због чега је то непријатељ онако бесно јуришао, као ретко кад раније: ту на попришту битке, међу лешевима непријатељским, наиђосмо на буре препуно рума. Остаде то, међутим, загонетка за многе, а понајпре за команданта пука Димитрија Милића, по чијем је наређењу оглашен онај јуриш. Растрчаше се официри и ствар се заврши на Рустему, Циганину родом из Јабланице. Њега доведоше право пред пуковника Милића.

– Ко је тебе овластио – пита строго командант Гвозденог пука – да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?

Рустем затрепта очима, али онда рече отресито: – Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.

Командант шмркну и нареди да се из штаба одмах донесе орден за Рустема.”    

Милан Момчиловић  објављено: у Политици, 04.07.2015.